Ми смо раном зором кренули у Библос, али се испоставило да смо управо преспавали станицу, а либански народни обичаји кажу: “Ако путник не викне да жели напоље, онда се на станици не стаје”. Пробудио сам се пред Триполијем и нашао у чуду. Но, нема везе! Алах је тако хтео, кажем ја, и урањамо у сунитски град на северу Либана, вибрантан и космополитски, медитерански и арапски у исто време. Културни шок после доласка из Бејрута је велик: ако је Бејрут ушминкан и тренди, Триполи је дубоко оријенталан.
Ретки натписи на француском говоре да је овде арабизам у предности над мондијализмом. Парадоксално, али овај сунитски град личи на запуштену јужну Европу. Мој сапутник је Шпанац, и кажем му, на једном тргу: „Зар не мислиш да би уз један или два слоја фарбе Триполи могао да се убаци мирне душе у Андалузију, Сицилију или Калабрију?” Шпанац се смеје потврдно. А опет, све је овде оријентално: сјајни слаткиши, хамами, џамије и медресе.
Кад су ме питали „Да ли је Либан опасна земља?”, мој одговор је био: „Јесте! Слаткиши су такви да се очас угојиш! Опасан је по – фигуру!”. На суку један дечак продаје лепиње са зачином званим затар. Опет сјајне лепиње са сусамом. Сви их пробирају као када се извлачи награђена коверта из хрпе. То не треба да вам смета. Дечак се смеје и пита, „Одакле сте?” „Из Србије!” „Welcome! Bienvenue!”, испаљује он рафално. Све што фали од организације, Арапи надокнађују љубазношћу и срцем. Освежавајуће да неко мисли да си драгоцен у његовој земљи, а не уљез, као у некима. Триполи има крсташку тврђаву Рејмона де Сен-Жила, авантуристе из 12. века, из Тулузе. (занимљиво што ћу на крају посете имати фотографије цркава, крсташких тврђава и сличних ствари из земље која се код нас доживљава доминантно муслиманском.) Са тврђаве, која се реновира, пуца сјајан поглед на град, Пуна је војника: „Lebanese Army – no Photo!”, упозорава официр на улазу. Тврђава ће бити на нивоу Алкасабе у Малаги, рецимо, кад се реновира. На њу и личи, као и цео град. Са мало мира и „шминке”, биће ово опет место на коме ће се људи задржавати више од једног дана. Иншала. Газимо по јаркоцрвеној земљи које су нам пуни ђонови приликом силаска у Медину.
Библос је град по коме су Грци назвали своје књиге. Па је онда цео свет по грчкој „књизи” назвао „Књигу”. Ону над свим књигама, Библију. Библос је ову част, да му се име налази у свакој библиотеци тиме што је овде настало прво писмо на свету, барем први алфабет, ако ништа друго. Град је по једној тешко проверивој причи основао грчки бог Кронос лично, да буде први првцијати град у целој Феникији, а без обзира на митологију, стоји ово: Библос је, заједно са Дамаском и Алепом из Сирије, претендент на ласкаву титулу најстаријег града на свету. У граду где доминирају Маронити, осећа се дух опуштености: мале радње изгледају некако европски, па затим историјска четврт коју чини једна шармантна уличица са радњицама где, када се „одмандаље” дрвена врата, продају свакојаки сувенири и пију свакојаке кафе и чајеви. Све је тако мало и ушушкано, између планина, мора, палми.
На једном углу реклама за књижару „Џихад”. Џихад? ОК, „џихад” не мора бити оружана борба против неверника, може бити било који од облика борбе, а понајвише унутрашња борба у човеку. Мада, изгледа егзотично, на оном путоказу написано на француском. Желим да видим две ствари: Крсташку тврђаву, насталу на месту римске, и плаже, пешчане и чаробно жутоокер боје. Тврђава је настала у 12. веку када је цео овај крај био у рукама Витезова Христових, али је Саладин успео да је размонтира после освајања – није му се допала. Но, крсташи су били упорни, те су је опет освојили и саградили. Губљење међу зидинама утврде са погледом на море и одсјаје сунца на његовој површини, чаробно је. И римски театар је ту, мален, сведоyба о времену када је позориште била цењено, пре но што су крај преплавили разни једнобошци.
Недалеко, дуж риве, налази се улица названа по извесном Пепеу Абеду, „Пирату из Библоса”, човеку који је био Мексиканац либанског порекла и овде држао сјајан монденски ресторанчић „Pépé Fishing Club”. Пепе је био вешт да направи журку и у клуб су долазили и сате губили Брижит Бардо и Марлон Брандо, и остали лепи yет-сет људи. А онда је 1975. све отишло у неповрат. Пепе је отишао, да би се поново окушао у угоститељству на истом месту, после рата. Али, како водичи кажу, “лепи људи никада нису били познати по свом памћењу, ни лојалности”, па се послератни Библос, а ни Пепеов кафе нису опоравили тако брзо. Пепе се трудио до смрти, а његов син је после тога од ресторана направио готово меморијални центар, у коме је пођеднако уживање и у атмосфери и у специјалитетима. На жалост, у јесен има обичај да не ради.
Плаже су омиљено место хришћанских излетника из Бејрута, због верских разлога, а и због тога што је то једна од најлепших плажа коју сам видео, са погледом на замак, планине, Бејрут у даљини, сунце које вам залази право у очи, палме и ресторанчиће иза леђа. На једном од њих је бразилска застава. Знам и зашто: осам милиона либанских хришћана живи у Бразилу, и сада се, са својим богатством, враћају и улажу, на ужас муслимана, у веома “скаредне и световне ствари”: плаже, ресторане, небодере, теретане. Изнад, живописне цркве из средњег века су пуне. Око њих је школа са црнпурастим хришћанчићима у црно-белим униформама. Вече пада на луку. Савршен дан. Библос је најчаробније место у Либану. Вратићу се, али овај пут, на право летовање. Као Брандо и Бардоова.
Жикица Милошевић
