Борба и отпор Новосађана праћени су великом погибијом и огромном материјалном штетом.
Погинуло је више од 550 учесника НОБ-а, од тога у оружаним јединицама 200, у позадини 35, док је обешених и стрељаних било 67, убијених на ислеђивању седморо, а умрлих у затворима и логорима 239. Суморна статистика нам говори да је животе изгубило више од 5.000 становника Новог Сада, свих узраста, оба пола, различитих националности, а понајвише Срба и Јевреја.
Готово сваки дванести становник Новог Сада положио је живот за слободу свога града и своје земље. Током рата, услед пљачке и уништавања од окупатора, као и од Савезничког бомбардовања, али и других ратних дејстава, страдале су стамбене зграде, привредни, саобраћајни и други објекти, као и споменици културе.
Прве дане слободе Нови Сад је дочекао с нешто мање од 40.000 становника, осиромашен и у рушевинама, без иједне читаве фабрике, с уништеном електричном централом, без трамвајског саобраћаја, водовода и канализације, без иједног моста и с готово 20.000 становника мање у поређењу с 1941. годином.
Представницима Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине, волонтерима и волонтеркама Новог Сада и директору Архива Војводине др Небојши Кузмановићу данас ће у свечаној сали Градске куће, у 12 часова, градоначелник Милош Вучевић уручити Октобарску награду Новог Сада за 2020. годину.
На истој свечаности биће додељена и Новембарска повеља, а лауреати су: Градска библиотека, Медицински факултет Унивезитета у Новом Саду и епископ новосадски, бачки, сомборски и сегедински др Иринеј Буловић. Подсетићемо, одлуку о добитницима донели су одборници на свечаној седници градске Скупштине, одржаној 19. октобра.
С. Кч.
Генерал Коста Нађ је овако говорио о ослобођењу: „Од наших јединица у Нови Сад, напуштен од непријатеља, прве су стигле чете Новосадског партизанског одреда: у град су ушле већ у зору 23. октобра, праћене, како смо обавештени, великом поворком раздраганог и одушевљеног народа. Тога дана у град су ушле и неке јединице 12. бригаде, а затим и претходница 75. совјетског корпуса.”
Ратни командант VIII бригаде Милан Корица Ковач се такође сећао совјетског присуства у граду: „У град смо ушли Кисачком улицом. Део батаљона ишао је у колони, држећи се кућа, спреман за борбу ако затреба. Други део је ишао колима. Улица беше замрачена. На раскрсници код Танурџићеве палате – ни живе душе. Комесар Кића, курир и ја застадосмо, размишљајући на коју страну да се упутимо. С нама су у град ушле и совјетске ’развиотке’, али су зачас нестале својим послом. Ни после толико година, никако не могу да се сетим како смо се нас тројица нашли на вечери код власника Танурџићеве палате. Сећам се као кроз маглу како су ме запањиле раскош и пажња којом смо били окружени на вечери. Ту смо се задржали до три изјутра, па је батаљон продужио марш према Футогу. Изненада смо се срели код Синагоге са совјетском колоном, која је такође пошла у том смеру”.
Захваљујући истраживањима професора Алексеја Тимофејева, дошли смо и до податка да су храбри совјетски морнари такође већ били у Новом Саду 22. октобра. Наиме, Тимофејев пише: „Извиђачка група маринаца Дунавске флотиле под командом искусног диверзанта Виктора Калганова, званог Брада, 22. октобра 1944. ушла је у Нови Сад.”
Каква је била атмосфера у граду приликом тих историјских дешавања највише дознајемо из писања проте Алимпија Поповића, првог председника Месног народно-ослободилачког одбора Новог Сада. Прота Алимпић се овако присећао 22. октобру 1944. године: „Већ око 16 часова почели су да пролазе млади партизани у групама по десетак, с разноврсним оружјем. Углавном су то били мало старији пионири од 15-16 година. Корачали су важно и били озбиљни кличући слободи, уз повике ’смрт фашизму’… Играло се и певало на цетралном градском тргу до изнемоглости. То и такво весеље је трајало неколико дана. Наједном се зачуше из Главне улице од Владичанског двора поклици и салве од пушака, па су музика и клицање утихнули. Они који су били код Танурџићеве палате угледали су тенк, сав испреплетан платном и окићен пешкирима, препун младића и девојака, а за њим још један исто тако окићен платном, цвећем и нашом омладином. Настао је прави делиријум од одушевљења, среће и радости. Главна улица, цео трг, као и Булевар, били су препуни народа. Тенкови су полагано милели, да не би кога прегазили, и заокренули на Булевар. Касније сам чуо да су их зауставили пред бифеом у Танурџићевој палати. Ушли су у бифе и, наводно, од силних грљења и љубљења, јер је свако желео да се с тенкистима поздрави ни баћушке нису успеле да попију ниједну вотку нити да поједу шта им се изнело.”
Тај подухват описао је капетан бојног брода Аркадиј Свердлов, начелник штаба Дунавске флотиле: „Изненађујуће лако заузели смо дунавски градић Нови Сад. Тамо је био избачен мањи извиђачки десант – осам маринаца и пет Југословена-добровољаца, под командом поручника корвете В. А. Калганова. Заједно с извиђачима се искрцао и сарадник нашег штаба поручник фрегате Г. К. Чепижни. Када су се упознали са ситуацијом, извиђачи су закључили да Немаца има мало и да су они углавном код пристаништа. Маринци су одлучили да нападну. Изненадни јуриш је запањио непријатеља. Преживели Немци пожурили су на чамце и побегли. Оставивши другове Југословене да чувају барже с непријатељском војном опремом које је оставио непријатељ, маринци су ушли у град. Калганов и Чепижни су се обратили окупљеним грађанима и рекли су им: ’Град је слободан, фашисти овде више неће доћи’.”
Општеприхваћени подаци о ослобођењу нам говоре да је 2. батаљон Новосадског партизанског одреда 23. октобра 1944. године поставио заставу на Градску кућу, што је симболично означило крај окупације. Даља хронологија говори да су око 11 часова у Нови Сад стигле и две чете 1. батаљона Новосадског партизанског одреда, док су у 13 часова стигли делови јединица Главног штаба Војводине и 7. војвођанска бригада. Нема сумње да је, исто као и 1918. године, за ослобођење узето мерило да је у град морала да уђе значајнија војна јединица.
Петар Ђурђев
(Аутор је директор Архива града Новог Сада)
