Омиљено место младих био је тада дом угледног доктора Константина Поповића Комораша у данашњој Шафариковој улици, где су им друштво правили његови синови, ћерке и снаје. А како и не би кад се често играло, певало, свирало и частило до зоре погачицама са чварцима, салчићима са пекмезом, гурабијама и благим пићима. У „Веселим дворима Иве Загорице”, како су Новосађани још називали ово место, и то по једној личности из романа Милована Видаковића, одржаване су и пробе за аматерске представе које су овде приређиване, будући да је господин Поповић био оснивач Летећег дилетантског позоришта.
Посела је било и у великој сали Српске велике православне гимназије, где је професор Јован Грчић, велики љубитељ музике, крајем 19. века приређивао уметничко-забавне приредбе са игранком. Средом и петком ученици и њихови пријатељи долазили би у школу од пет до осам увече, а неретко би им се придружио и млади професор Тихомир Остојић, „јер је био загрејан за музику”, читамо у „Енциклопедији Новог Сада”.
У Алмашком крају, по кућама су се окупљале девојке и момци, али ту није било гласовира као у господским домовима, већ хармоника и тамбура, раније и гајди. Весело и бучно било је током читаве зиме, нарочито за славу Алмашке цркве – Три јерарха, осим када се постило.
На забавне вечери или поподнева ишло се и код гркокатоличког свештеника, песника и новинара Јована Храниловића, док је глумцима и глумицама СНП-а, књижевницима попут Бранислава Нушића, културним радницима и интелектуалцима главно место сусрета била кућа на Трифковићевом тргу у којој је живео познати лекар и просветитељ др Лаза Марковић Мргуд, будући да се и сам огледао као писац позоришних комада („Ђула”, који је 1906. године проширио и дао му име „Под новим слеменом”, а затим „Ђакон Авакум”, „Страшан дан”, „Милка”, „Ускочкиња”, „Народњак”, „Шваља”, „Врзино коло” и др.).
У више гостионица у граду окупљала се занатлијска, трговачка и пољопривредничка омладина кад су им организоване игранке. За кафане су биле карактеристичне седељке мушког друштва, обично раздвојеног по националности, вери и политичким убеђењима, „да кажемо, сваки своје”, пише Јован Пачу у „Застави” 1840. године, мада „седећи около пространог стола, чини нам се као да смо се, код једног или другог пријатеља, сабрали да коју кажемо, да предавањем, певањем и декламовањем нашим подсећамо душу и на душевни рад”.
Либерали су се налазили у кафани „Црвено срце”, коју је држала породица Штрангарових, на бившем Јовановском, а данас Житном тргу. Радикали су своје седељке приређивали код „Три круне” на углу Кисачке и Темеринске улице, док су у гостионици „Рац Габор” на углу Светосавске и Улице Саве Вуковића постојале две собе: једна за посела и седељке, а друга за редовне госте. Диванило се и у „Белој лађи”, „Линди”, „Код пужа”, „Код камиле”, у „Гамбринусу”, „Краљици Јелисавети, касније „Краљици Марији”…
Новосадски сељаци, и то највише из Алмашког краја, долазили су у гостионицу „Код баба Драге” на крају Ханске улице (данас је на том месту здање Матице српске), чији је власник била једна окретна и бистра бирташица.
С. М-ћ
