Предузетнички дух у Српској Атини није недостајао ни 50-их, односно почетком 60-их година прошлог века, с тим да су у фокусу били разонода или комунално-услужне делатности.
Предузеће „Забавни парк” основано је 20. фебруара 1953, а за годину дана машинбравараска и столарска радионица произвеле су вртешке, велико буре, разна стрелишта, бициклодром… како би се на Петроварадинској тврђави отворио луна-парк. Завршен је крајем априла 1954, а отворен на Празник рада, 1. маја, на простору Доње тврђаве. Најмлађим посетиоцима нудио је неколико бицикала причвршћених шипком за стожер, те су деца до миле воље могла да се возе укруг по дашчаном подијуму. Ко је хтео, могао је да одмери своју десницу на „мерачу снаге” у који се ударало маљем, или пак да се заврти на малом и великом рингишпилу, те да седне на огромне љуљашке. У приземној дугачкој згради имали су просторију са кривим огледалима, док су десно биле шатре са стрелиштем и ваздушном пушком. У великом бурету на окретање, које је било посебна атракција, храбри момци и понека девојка покушавали су да се одрже на ногама, најпре лако јер се вртело споро, да би бивало све компликованије пошто се постепено убрзавало. Срећом, имало је кочничара.
Од 5. марта 1960. године, први пут у историји биоскопских представа у Новом Саду (ако се не рачуна дочек Нове године пред кино-платном), на репертоару су филмске пројекције које почињу у 22 сата. Управа биоскопског предузећа „Звезда” са директорком Јованком Кемец на челу одлучила је да обогати своју понуду тако што ће сваке суботе организовати ванредне пројекције страних филмова који су ушли у шири избор за откуп или су тек набављени, а те вечери се гледало „Дуго, топло лето” са Полом Њуменом и Yоан Вудворт. Циљ овог пословног потеза био је да се дистрибутери упознају с реаговањем публике на поједине филмове пре него што их уврстите у редован репертоар, те је свако ко би одгледао нови наслов попуњавао анкетни листић. Карте су се резервисале у петак, а подизале у суботу, а коштале су од 100 до 150 динара.
Кад је нов ресторан на Тврђави отворен крајем априла 1960, обновљена је идеја о успињачи преко Дунава, коју до данас ипак нисмо добили. Први пут се размишљало о конобарима обученим у одоре из 18. века. Нешто слично је и учињено 2006. године, кад је власник хотела „Варадин”, данас „Леополд”, поставио костимираног домаћина на улазу.
У новосадским месарама се исте године појављује нова роба – виршле, које у комбинацији са сенфом постају „прави бестселер у граду”, каже хроничар Владимир Врговић, а почетком новембра Градско саобраћајно предузеће уводи две мерцедесове приколице за аутобусе, које примају 60 путника, с намером да саобраћају у шпицевима и на најоптерећенијим линијама.
Живот Новосађана постаје све интересантнији и разноврснији, што показује и занимљива туристичка понуда. Наиме, 28. јануара 1960. „Војводина турист” уводи аутобус изненађења. Концепт је једноставан и задржао се до данашњих дана, посебно за новогодишње празнике: куповином аранжмана крећете на неку мање познату дестинацију у земљи, док шесточасовни програм воде водичи који одлично познају не само крај у који се путује, већ и много више од тога, те се са путовања враћате богатији за много нових сазнања о традицији, историји, гастрономији и култури нашег народа. Како се након патњи које су претрпели током Другог светског рата наново откривала једноставна радост живљења, заинтересовани нису ни питали куда иду, било им је важно само да крену и добро се проведу, што су и могли уласком у два ФАП аутобуса званих „Друмска ракета”.
С. М-ћ
