Велика ствар за наш град била је када је средином 19. века стари меленачки свештеник Павле Бибић, писац „Баштована” и других књига за земљораднике, купио хотел „Зелени венац” на Главном тргу (после Другог светског рата Дом армије) и у њему отворио парно купатило. У њега се улазило из данашње Његошеве улице, код куће познате по имену „Гвоздени човек”, препознатљиве по витезу у оклопу на врху фасаде. Било је намењено првенствено путницима који су одседали у хотелу, али и богатим Новосађанима који су могли да плате коришћење тог луксуза и да после, уз пиће и закуску проводе време у собама за одмор. Вода се грејала у великом казану и спроводила до десет када, распоређених на мушком и женском одељењу. После смрти Павла Бибића, бизнис су наследили његови синови Ника и Мита, а парно купатило било је у употреби до 1879. године.
Кад је Лазар Дунђерски 1881. постао власник хотела „Јелисавета” (данашња „Војводина”), 1909. је такође дао да се сазида парно купатило, и то у продужетку десног крила објекта у који се улазило кроз башту, а вода за котао извлачена је из великог бунара у дворишту. У једном делу било је десет кабина са кадама обложеним плочицама, а у другом базен за пливање, док је под од бетона био покривен даскама и асурама. Радно време било је од 6 до 18 часова, у треминима од 60 минута, с тим да је понедељак био резервисан за жене и тада је било највише гужви. Престало је с радом 1920. јер више није могло да конкурише Јодној бањи, па је на истом месту отворена Творница бомбона и чоколада „Pierett”, која је након пожара 23. јануара 1923. затворена. Једно време служила је као магацин хотела, а објекат је срушен јануара 1967.
У међуратном периоду, у новим стамбеним кућама у центру града постојала су купатила захваљујући бунарима који су копани приликом градње. Та вода није била за пиће, али је добро послужила за личну хигијену и кухиње, а грејана је у дугачким и уским казанима, при чему се користио плин из Градске плинаре или су се ложила дрва.
Кад је 1910. подигнута садашња зграда Јодне бање, у њој је постојао базен за рехабилитацију болесника и рекреативно купање, а такође је уређено јавно парно купатило са кадама прве и друге класе. Према моралним начелима, ни тада се мушкарци и жене нису мешали. Новосадске даме су у међуратном раздобљу (1918–1941) имале обичај да понедељком и петком одлазе у артеско купатило ове бање и да тамо после приређују неку врсту женске журке. У пријатном амбијенту препричавале би актуелне анегдоте, певале и, наравно, трачариле, међусобно се нудећи колачима, чоколадама и бомбонама, па и понеком шољицом црне кафе из ресторана хотела „Парк”.
С. Милачић
