„ДНЕВНИК” У ПРИГРАДСКОМ МЕСТУ – РУМЕНКА Цене ко у граду, а живот ко на селу
Необичан је осећај, да вам кажемо, ићи на терен који је тако близу нашој полазној тачки – Новом Саду.
Отићи у Руменку зарад оваквих репортажа донекле је ново искуство, јер нам пружа могућност да причи о овом месту приступимо на другачији начин. А вала, и те како је био другачији!
Кад год је требало макар проћи кроз ово приградско место, увек нам је кроз главу пролазила мисао – јао, тај саобраћај и гужва! Овог пута додајемо још нешто – јао, та галама и бука! Јер, шетати Руменком и разговарати са мештанима и те како је изазовно; премда смо удаљени на метар, довикивање је било неминовно, мрштење од шумова и сунца да и не говоримо. Али, све се добро завршило, тако да сада, ‘ладне главе можемо вам донети причу из Руменке какву само грађани могу да испричају, премда су махом желели да остану анонимни у њој.
У сенци тржног центра Руменка од ране зоре седи једна мештанка и продаје поврће из своје баште. Како нам је рекла, купују људи њену робу јер је увелико позната, будући да већ 20 година живи у том месту.
– Доселили смо се из Хрватске, а изабрали смо Руменку јер нам је син студирао у Новом Саду, а овде смо се најбоље снашли за плац. Имамо све што нам треба, задовољна сам и местом и народом, прихваћени смо лепо – прича нам старија дама која, ако није у башти или на центру, онда је увучена у кућу и чека да прођу врућине.
С преке стране главног пута, односно Улице ослобођења, налази се пијаца на којој, и када није пијачни дан, увек има покојег продавца, лети углавном оних који продају лубенице и диње. Међу њима се највише могу наћи млади момци који на тај начин зараде за џепарац, али нису претерано расположени за причу. Међутим, на десетак метара од њих је аутобуско стајалиште на ком вала увек има људи који имају времена да прозборе коју. Једна од њих је и госпођа Сашка која нам је од старта указала на проблем који мучи мештане Руменке: недовољан број аутобуских полазака.
Ја волим Руменку, овде сам се удала пре 30 година, дошла сам са Лимана, лепо ми је и не бих је мењала (Сашка)
– Имамо овде све што нам је потребно, једино су аутобуси проблем, у неким периодима их нема и по два сата – указује нам саговорница, додајући да је још већи проблем викендом јер су поласци још ређи. – Ја волим Руменку, овде сам се удала пре 30 година, дошла сам са Лимана, лепо ми је и не бих је мењала. Имамо и све што је потребно за децу, а и од инфраструктуре. Откако смо постали део градске зоне добили смо јефтиније карте за аутобусе, али зато плаћамо већи порез. Све цене су скочиле, нарочито куће.
До извора два путића
Према доступним историјским подацима, Руменка спада у ред старијих насеља на подручју Војводине, будући да се већ увелико спомиње почетком 13. века као део поседа округа града Бач. У то време звао се, јелте, другачије – Белефонс (Белин извор), по угарскм краљу Бели IV, илити Белакут (Белин студенац). Све до 1526. године ово место припада Сремском спахилуку у ком живи 12 српских породица, а у турским списима спомиње се под именом Пирош.
Великом сеобом Срба почело је и обиљније насељавање Руменке, што се десило 1696. године. Тек у првој половини 18. века дошло је до насељавања локације два километра јужније, односно на подручју данашњег места, да би две деценије касније (1746) место бивало проглашено за самосталну парохију Српске православне цркве. Десет година након тога основана је и Српска основна школа. Током друге половине истог века Руменку су населили Мађари.
Како смо сазнали од Небојше, мештанина који је цео живот провео у Руменки, празан плац кошта најмање 50.000 евра, онај са кућом за рушење није испод 100.000, док они са усељивом иду од 200.000 па навише.
На два точка узводно ил’ низводно, како коме затреба
Бициклистичка стаза која повезује Нови Саду, Руменку, Ирмово, Кисач и Ченеј, а води уз канал Дунав-Тиса-Дунав, увелико је готова у деоници ирмовачког моста где су у току радови који ће омогућити адекватан прилаз. Пројекат који обухвала нешто више од 20 километара стазе, коштаће непуних 107 милиона динара.
Приликом наше недавне посете Руменки, могло се видети да стазу по топлом августовском дану углавном користе мештани за трчање или долазак до свог пецарошког места. Али, како нам је речено, у предвечерњим часовима, за ‘ладовином, стаза постаје „прометнија”, а ова инвестиција и те како је доказала да има смисла.
– Не можемо спречити да ли ће нам зграде доћи у Руменку, верујем да хоће у неком моменту, али мислим да још увек нисмо толико интересантни инвеститорима – тврди Руменчанин. – Саобраћај је такав какав је, не може се изменити. Јесмо оптерећени, али мислим да је изградња обилазнице нереална и превелика инвестиција за нас. У сваком случају, гужве су до Руменке, а после је лакше, јер се код нас рачва на две стране, ка Врбасу и ка Оџацима. Знате како, ја сам се ту родио, ту живим, навикао сам се. Никад се не бих мењао за живот у граду.
Најбољи међу најбољима
Крајем прошле године Руменка је постала богатија за мурал нашег најбољег тенисера Новака Ђоковића, који је урадио млади уметник Филип Џолић. Наиме, овај рад је настао на иницијативу власника локала „Наполи”, који је зид свог објекта уступио Џолићу да га искористи као уметничко платно. И, успео је у томе!
Тако се већ месецима у Партизанској улици са површине од 45 квадрата смеши Ђоковић са златном медаљом у руци, уз цитат „Помогли су ми Бог и анђели чувари”. Како нам је уметник својевремено појаснио, ово дело му је први јавни мурал, а реч је о својеврсном скромном поклону који је желео да дâ својим суграђанима и Руменки у којој је одрастао.
Према речима наших саговорника, у Руменки живи око 10.000 становника (иако последњи попис из 2022. године каже да их је око 6.300), будући да многи напуштају град и бирају ово место јер је довољно близу а ипак пружа већи мир и животни простор.
А може се рећи да имају апсолутно све за свакодневно функционисање – продавнице свих врста, угоститељске објекте, услужна предузећа, државне институције, па самим тим и прилика за запослење. Једино шта им наизглед фали јесу опције за ноћни живот младих!