Осим тога, представљени су и радови студената Сценске архитектуре, технике и дизајна, Одсека за уметност и дизајн, Департмана за архитектуру и урбанизам (ФТН Нови Сад), а присутне, који су на овај начин могли да истраже различите текстуре и материјале, кроз изложбу су провеле тифлолог Снежана Николић и кустос Јелена Јанев.
– Тактилном радионицом показујемо како би изложба требало да изгледа из визуре универзалног дизајна, чији је циљ да окружење буде прилагођено свима, без обзира на године или инвалидитет – објаснила је тифлолог Снежана Николић. – То значи да сагледавамо колико је уметничко дело доступно и колико можемо да различитим путевима сазнања, тактилитетом, аудиооперацијом, кинестетиком, добијамо информације о њему.
Како је Снежана Николић нагласила, најважније је да уметничко дело буде безбедно, добро причвршћено на постамент. Делови скулптуре, да би дала довољно информација слепој или слабовидој особи, не би требало да се преклапају, док би стил требало да буде сведен, прочишћен и једноставан, а материјал чврст. Како суштина не би била замагљена, мускулатура људског тела требало би да буде јасно представљена, а покрети изразито чисти.
– Студентима на овај начин скрећемо пажњу да је њихова пејзажна архитектура потребна свима – рекла је Николићева. – Док, на пример, пролазимо улицама често се питамо зашто је овај објекат постављен баш ту, те омета наше кретање, или како ја, која сам слепа и крећем се помоћу дугог белог штапа, могу кад уђем у пошту, да дођем до шалтера, препознам га? Архитекта би требало о свему томе да размишља.
Према речима кустоскиње Јелене Јанев, велики је изазов био поставити скулптуре на потпуно нов начин, сместити их у простор тако да се виде са свих страна и не оштећују се при додиривању, а уз неколико интервенција изложбу учинити инклузивном, прилагођеном слбовидима или слепима, који желе и имају право да прате уметничке догађаја, те их искусе на прави начин.
Д. Клашња
