Из воде су изронила пешчана острва, мамећи Новосађане да их „освоје” доносећи са собом тек трагове цивилизације.
Секретар спортско-риболовачког клуба Весна Периша већ тридесетак година је, што ради посла, што ради гушта, нон-стоп на реци. А на Мачковом спруду, кад год он „промоли главу”, искористи прилику да ужива. Прошле године се, каже, појавио накратко, тек пред крај лета. Када је овде, воли да буде са пробраном екипом.
– Замислите колико је фасцинантно да сада, на практично самом дну Дунава роштиљати или јести пријатно расхлађену лубеницу – поделила је с нама утиске Весна. – Мачков спруд је тренутно на свом старом месту, мада га река за који метар понекад „прошета”. Свако после подне смо на води. Дођемо својим бродићем, па не бринемо какво ће време бити јер имамо где да се склонимо, мада пљускови на Дунаву не трају дуго. Ове године је вода изузетно топла, пре неки дан је достигла чак 27 Целзијусових степени, па човек није могао ни да се расхлади, али је и чиста. Ја иначе Дунав веома волим и сматрам да приче како је прљав нису тачне. То говоре они који немају однос према реци. Пошто ми је јутарњи ритуал да проверим водостај, знам да је на Бездану минус 49, док је у Мађарској забележен незнатан раст, али то неће доћи до нас. Бродови већ не плове, само барже стоје и претоварују. Прође покоја бела лађа и то је све.
Млађани Марко је са пријатељима дошао на “Мачак” чамцем који превози путнике за 100 динара, а креће са Камењара.
– У ручном фрижидеру понели смо пиво да бисмо се додатно расхладили – вели он. – Прошле године смо правили роштиљ. Радним данима заиста нема гужве. На Штранд, чини ми се, више нико и не иде јер је овде занимљивије.
Док смо пловили узводно до следећег спруда, који се појавио после 14 година, Дунав нам је откривао тајне својих дубина: олупину потопљене барке – острво предаха за лабудове и патке, нанесена дебла, „клупка” алги...
– Већ дуго живим у Адицама, али нисам знала да тако нешто постоји такорећи у нашем комшилуку – поверила нам се госпођа Нада. – Што се више прича о овом спруду, то више људи из других делова града долази да га види, да ли бродићем или пешке као ми, јер је на једном делу вода до струка. Били смо досад шест-седам пута. Мирно је, махом смо окружени породицама, па се деца стално играју у води. Једино ми не одговара што неки доводе псе, којих се моји малишани плаше.
Током ћаскања са веселом групицом младих, из воде је изронио Золтан и преузео главну реч.
– Лоптамо се, купамо, скачемо, супер је што је вода врућа... Лепо је место наоко, а остало је стандардно – рекао је. – Може се довде допливати, али наше друштво је данас дошло чамцем да бисмо пренели звучнике како би било живље. Вода, сунцобран, пешкири и музика, ништа вам више од тога не треба. Тек смо кренули да се забављамо, тако да до краја може свашта да се деси, можда и нека журка.
С. Милачић
