Врелина градског асфалта стопила се са спарним ваздухом те се на улицама спорадично мимоилазе случајни пролазници који због обавеза нису могли да остану у хладовини својих домова.
Бака Нена, коју је екипа „Дневника” затекла по изласку с Футошке пијаце, каже да није уобичајено да је напољу у подневним часовима, нарочито лети, али је касно увидела да јој маце немају хране па се из тог разлога запутила у том правцу.
– На почетку пијаце је тезга на којој се може купити све везано за кућне љубимце и ту сам редовна већ дуже јер су цене повољне, а имам три маце које треба нахранити – рекла је бака Нена, и додала да је сама и нема никог ко би могао то урадити за њу и, упрегнувши цегер на раме, закорачала је према аутобуској станици, не би ли што пре стигла кући својим миљеницама.
Тишину у центру града, готово пустог, прекидају кораци понеког Новосађанина који ужурбано бежи од јаког сунца. Баште локала у Змај Јовиној и Дунавској улици углавном су празне, а вентилатори с распршивачима, уместо муштерија, расхлађују столице и столове, који усамљено чекају неког ко би сео да се расхлади уз порцију сладоледа и хладне лимунаде. Током наше шетње запазили смо малог пса, који је од умора и дуге шетње морао да пронађе начин да се расхлади па је тако измолио од газдарице да га пусти да се мало избрчка у фонтани у Картоличкој порти да би се напунио енергијом за наставак шетње.
Мало даље, у Дунавском парку, ипак се могао осетити „лакши” ваздух, те су под крошњама дрвећа које праве дебели хлад, клупе биле заузете, све до једне, док су оне откривене сунцу, тако блештаве, приказивале сваку своју несавршеност. Осим тога, кроз парк се могао чути смех најмлађих, што је одавало утисак да у целом граду једино ту има живота.
Текст и фото: И. Миклоши
