Да нада за бољим сутра ипак постоји, доказују деца различитих узраста која су на свет почела да гледају другачијим очима од генерацијске структуре којој данас припадају, истичући се својим резултатима. Наш град је синоним за младост, креативност, иновативност и развој савремених могућности, чему доприносе младе наде, као иницијатори позитивних промена.
У потрази за младим талентима који имају потенцијал да свет мењају набоље, истичући се у неким одређеним сегментима у поређењу с вршњацима, репоретери „Дневника” су, током посете ОШ „Светозар Марковић Тоза” имали прилику да упознају тринаестогодишњу Хану Гусић, ученицу седмог разреда. Како каже и њена мама, Јелена Гусић, одмалена се истицала, а својом „хиперактивношћу” подстицала на снагу и издржљивост која не изостаје ни данас.
– Приметили смо да има слуха, а пошто је имала вишка енергије, с три године смо је уписали у музичку школицу за најмлађе „Мелодијум” – каже мама Јелена. – Много јој се допало те је с пет година почела да пева у дечјем хору „Чаробна фрула”, да би с осам уписала Музичку школу „Исидор Бајић”. Моменат када сам заиста схватила да је она другачија и уметнички настројена личност, био је када је кренула у први разред.
Како је рекла Хана Гусић, у школи је скроз одлична, и то од првог разреда до данас, а највише је интересују енглески и историја. Од петог разреда кренула је на школска такмичења, на којима је била успешна.
У петом и шестом разреду то су били српски и математика, када је стизала до општинских или окружних нивоа. Сада, када је седми разред, ишла је на такмичење из српског, пласирајући се поново на општинско такмичење. Пошто на нивоу школа нема такмичења из енглеског језика, наставница из основне школе је позвала њу и њеног најбољег друга да иду на „Хипо” међународно такмичење из енглеског језика.
– Управо је одржан први круг такмичења и, колико сам успела да проверим, мислим да имам велике шансе да се пласирам даље – каже усхићено та тринаестогодишњакиња.
Како се присећа, тада је од једне маме из одељења сазнала да је у школи избила свађа између неколико девојчица и да цела школа бруји о томе. Мислећи да ће јој Хана рећи о чему се ради, ћутке је посматрала када је дошла кући, ишчекујући тај тренутак. Међутим, после неког времена, „преломила” је и питала да ли зна о чему се ради, али уместо очекиваног одговора, уследило је пријатно изненађење: „Мама, не знам ништа о томе, али је залазак сунца предиван из наше учионице.”
– Тада сам знала да просто има другачији поглед на свет око себе и да ће се временом, како расте, окренути некој уметности – прича Јелена Гусић. – Осим хора, док није кренула у школу, заинтересовала се за гимнастику, што је и тренирала неко време у Соколском дому. Током одрастања смо пратили њене могућности и ослушкивали њене жеље, те смо, у складу с могућностима, неке и претварали у дела. Тако је упоредо ишла и на курсеве пливања и клизања. Када је кренула у први разред, прекинула је неке активности, док се, са друге стране, активирала на другим пољима. Све у свему, с таквим потенцијалом никада вам није досадно.
По Ханиним речима, са шест година се заинтересовала за глуму и знала је да постоје часови у Српском народном позоришту јер јој је мама тамо радила. Питала је да ли може да оде на један час и када је отишла, знала је да је то оно што жели. Од тада је прошло већ седам година и ниједном се није покајала што је донела ту одлуку.
– Сада сам у Театру младих „Мишоловка”, код учитеља Ибра Сакића и Јелене Здравковић, а највише ми се свиђа то што нас уче не само како да глумимо већ и да развијамо неке друге позитивне особине – каже Хана Гусић. – Пошто је цео концепт часова осмишљен тако да сами смишљамо вежбе и текст, на неки начин нас „терају” да размишљамо, подстичући нас да будемо креативни и способни да развијамо здраву комуникацију. Осим тога, пошто радимо тимски, једни другима помажемо и на тај начин развијамо осећај емпатије и друге сличне особине.
Како каже наша млада саговорница, сваке године у мају имају јавни час и тада публици изведу дело које су током године вежбали и спремали. Пошто нису професионални глумци, то што раде не воле да називају представом, већ јавним часом. До сада је учествовала на четири таква часа, а на њу је највећи утисак оставила изведба пет грчких митова.
– Кроз припрему теме доста тога сам научила о грчкој митологији и цео процес, уз костимирање, био је веома забаван, али и захтеван – каже Хана. – На трећем јавном часу смо представили дело Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи”, и то је било прво дело изведено у целини, а не у деловима па је можда то било најтеже до сада јер смо некако морали да се повежемо с временом у којем су људи тада живели. Последњи час смо посветили такође поменутом делу, али смо потпуно обрнули причу и направили другачију верзију, односно радњу смо пребацили у данашње време. Тако смо, на пример, виле које се појављују у старој верзији, заменили радницама из шопинг центра и било је заиста забавно и одлично прихваћено од публике. Ове године припремамо „Женске разговоре”.
Осим у глуми, Хана се одлично показала и у спорту. Са седам
година почела је да тренира џез-балет код Анђеле Павков Аврамовић у Денс студију „Стејџ” и, како каже, испоставило се да јој то одлично иде те је и даље у томе. Прошле године су ишли на Европско такмичење у Загреб и освојили су треће место. У октобру су учествовали и на такмичењу у Милану, пласирајући се на треће место, што је за њу велики успех. У међувремену је, с осам година уписала и Музичку школу „Исидор Бајић” јер је ту музичку ноту повукла на мајку, која, иначе, свира хорну у оркестру Опере Српског народног позоришта и у Београдској филхармонији.
– Определила сам се за клавир јер сам одмалена „живела” с њим у кући, обожавала сам да лупам по типкама, стварајући неку своју музику – прича Хана. – У класи сам код проф. Слободанке Стевић, а прошле године сам први пут изашла на такмичење на Фестивал „Исидор Бајић”. Освојила сам 98 бодова од могућих 100, те сам добила прву награду и заузела треће место. То ми је дало ветар у леђа да се потрудим још више и у ближој будућности остварим још бољи успех.
По њеним речима, ништа није тешко и напорно, ако се на време и добро организујете. Па, иако иде у седми разред, а при том је свих година била скроз одличан ђак, тренира џез-балет, иде у Музичку школу и на глуму, има и превише слободног времена те је обавезе не спречавају да изађе у шетњу с пријатељима, дружи се и живи живот просечног вршњака.
И. Миклоши
