Вишедеценијска тежња Црквене општине и настојатеља храма да се богомоља огради, јер је из поменутих разлога остала једина међу новосадским црквама неограђена, остварује се у склопу недавно започетог партерног уређења дела градског језгра.
Благодарећи Богу што је после дужег времена почела реализација плана да се порта и храм заштите, садашњи настојатељ Успенске цркве протопрезвитер Жељко Латиновић истиче да је тај новосадски храм Успења Пресвете богородице из 1765. године који је 1776. добио садашњи изглед, најстарији верски објекат сачуван у граду у облику у ком је и настао, са ентеријером очуваним у потпуности за разлику од других.
- Сама порта биће доста скраћена у односу на стару која је била дупло и више од тога, већа – објашњава отац Жељко. – Парохијски дом је одузет 1968. године и забрањена његова употреба, да би 1975/76. био срушен, а три године потом и остаци ограде, који су, како је записано, однети у непознатом правцу и изгубио им се сваки траг. Препарцелација и званично одузимање дела порте уследило је 1980. Од тада стоји овако, иако је још у то време потписан уговор и постигнут договор Црквене општине, Градске управе и СНП-а да се уреди околина цркве и заштити неким видом ограде. У последњих десетак година пројекат је доживео извесне промене јер смо чекали измену регулационог плана за овај део ужег језгра града који је такође заштићен, али, ето, дочекасмо и тај тренутак.
По речима старешине Успенске цркве Жељка Латиновића, ограђивање порте и измештање палионице предуслов су да се крене са чишћењем иконостоса, икона и дубореза, који су њена највећа вредност. Како каже, иконостас, рад Јанка Халкозовића и Василија Остојића, је 1948. године добио статус општенародног добра и захваљујући томе црква је опстала.
– Када су пробијани булевари и грађено позориште било је размишљања и ставова да се црква сруши – наглашава Латиновић. – Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе донео је акт 1948. који је потписао извесни С. Миљковић, да се прогласи иконостас општенародним и културним добром, и то је спасло храм. Иконостас, дуборез, иконе и зидне слике треба очиститити и заштитити, нове електроинсталације поставити, заменити подне облоге. Старе плоче су оштећене у мађарској буни јер је једна коњичка војна формација била у цркви, па су неке поломљене.
Поновно формирање порте и ограђивање Успенске цркве само по себи значајан је подухват у историји тог 256 година старог храма, али га нешто чини још значајнијим. Пре неколико година откривено је да стара ограда од кованог гвожђа постављена 1906. око храма није завршила на депонији како је гласила наредба, него је украсила двориште извесне породице у Сремској Каменици. У почетку се мислило да су у питању њени фрагменти, али се испоставило да је читавих 12 метара ограде уграђено око куће, а да је капија чувана у подруму.
– У списима стоји да су капија и 12 метара кованог гвожђа однети у непознатом правцу – каже старешина храма. – Наређено је да се поводом доласка званичника пред отварање позоришта багерима све сруши, поравна и баци на депонију циглане на Транyаменту. То се, на срећу, није догодило, јер да јесте, она би била уништена и не бисмо имали на основу чега да реконструишемо њен изглед и димензије, пошто се она на фотографијама које поседујемо недовољно добро види. Ми смо те делове ограде захваљујући Заводу за заштиту споменика културе града Новог Сад откупили и повратили, а тим људима направљена је реплика. Стари делови су рестаурирани, конзервирани и они чекају да буду враћени на своје место. На основу тих делова ограде направљен је и наставак ограде у истом стилу и по истим мерама.
Рестаурација ограде делом је финансирана из храмовне касе, али немало учешће је и градског Завода за заштиту споменика културе у читавом подухвату. По речима директора Завода Синише Јокића, поред основне улоге око издавање услова и мера заштите, рестаурације, конзервације, и настојања да се врати у првобитно стање колико је то могуће, у овом случају та институција учествује и у финансирању са око 3,5 милиона динара исказујући тако посебан однос према цркви.
По речима оца Жељка, друга фаза након ограђивања, за шта је у току постављање парапетног зида јесте уређење порте, после чега неминовно следе и радови унутар цркве.
- Када се огради порта, у плану је изградња палионице свећа да би се изместила ова из звоника, која представља проблем за безбедност објекта и људи и у великој мери закрчује улаз, а чађ штети иконостасу и спољашњости звоника – додаје свештеник Латиновић. – Палионица ће бити наспрам јужних врата цркве, која су некад била главна, а ту ће се налазити и колски улаз у порту. Стара капија ће бити са западне стране испред улаза у звоник, као и нова пешачка, мањих димензија. Оба улаза ће имати рампу за кретање инвалида. Поред палионице биће продавница свећа и мали магацин с тоалетом.
Отац Жељко се нада да ће истим материјалом као и простор око позоришта бити поплочан део порте - стазе око цркве и прилаз спомен-крсту. Преостале надгробне плоче из стазе око цркве биће измештене да се не газе и похрањене на зеленило. Крај садашњих радова очекује се до краја године.
Зорица Милосављевић
