За свега двадесетак година фудбал је у нашем граду прошао трновит пут од аматерског омладинског спорта до готово потпуно професионалног, а клубови као што је „Војводина”, који је окупљао људе пројугословенске и просрпске оријентације и „Новосадски атлетски клуб”, где је тренирао део новосадских Мађара и Немаца, остварили су завидне резултате у најелитнијем фудбалском такмичењу Краљевине Југославије. По речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, у то време рад је започео и СК „Јуда Макаби” – клуб новосадских Јевреја.
– „Јуда Макаби” основан је 1920. године, а идеја о његовом формирању рођена је међу Јеврејима – аустроугарским официрима заробљеним у Русији – објашњава Ђурђев, додајући да су непосредни оснивачи били зубар др Армин Касовиц, адвокат др Сигмунд Хандлер и угледна друштвена и спортска радница Шарика Кон. – Клуб је добио име по познатом војсковођи који је за Јевреје био оно што је за Србе Краљевић Марко. Седиште је било у гимнастичкој сали Јеврејске општине, где се данас налази Висока школа струковних студија за образовање васпитача у Улици Петра Драпшина. Интересантно је да су управе „Јуде Макабија” и „Војводине” на Видовдан 1924. године свечано отвориле стадион „Карађорђе” који су подигле заједничким напором и снагама.
Вихор Другог светског рата надвио се над нашим градом у априлу 1941. године. У Историјском архиву града налази се докуменат који сведочи о циљевима и намерама окупаторске политике према националним заједницама и спортским друштвима у Новом Саду у то време. Саветник за опште послове известио је 5. јуна 1941. године Привредно одељење Града о расподели фудбалских терена у граду и о одобрењу регистрација клубова.
– У првој тачки тог документа побројани су клубови који су добили дозволе за рад: „Новосадски атлетски клуб”, „Новосадски железничарски атлетски клуб”, „Тореквеш”, „Новосадски фудбалски клуб”, СК „Дунав” и СК „Рапид”, и сви су били регистровани по законима Мађарске – каже Ђурђев. – Јасно је да на списку недостају неки од најуспешнијих и најпопуларнијих предратних клубова у граду. Нема „Јуде Макабија”, ни најтрофејнијег клуба Новосадског лоптачког подсавеза, „Војводине”, а такође нема ни СК „Раднички”, који је окупљао раднике и људе социјалистичког политичког усмерења. На основу тога се може закључити да је дозвољена активност само оним клубовима у које су власти имале поверење да неће својим радом штетити намерама окупатора и новоуспотављеном стању.
После ослобођења 1944. године„Војводина” и „Раднички” су обновили рад – „Воша” на „Карађорђу”, док је „Раднички” напустио игралиште на данашњем Београдском кеју и прешао на Детелинару. Нажалост, страшна судбина коју је доживела јеврејска заједница од 1941. до1944. године онемогућила је да „Јуда Макаби” настави свој рад, и то важно и разгранато спортско друштво, које је сведочило о националној еманципацији јеврејске заједнице у Новом Саду, угашено је заувек.
С. Ковач
Пројекат „Нови Сад, културно-историјска баштина” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.
