Програм је био сачињен од четири тачке, током којих су свој музички таленат и рад представили студенти академија из Новог Сада, Сомбора, Суботице, Зрењанина, Београда и Осијека. Током концерта, ђаци су добијали поклоне који су уједно и симболи нашег града, док су награду за најбољу музичку тачку добиле Тијана Церовић и Јелена Јерковић које су на клавиру представиле чувени комад Камија Сен-Санса „Игра Смрти”.
Професорка и уметница Марина Милић Радовић је за наш лист истакла да тим концертом и другим активностима жели да пренесе младима осећај одговорности, али и да их упозна с том гимназијом.
– Ми смо у једној изузетно важној институцији, која је симбол Новог Сада, и битно ми је да се студенти који су из разних градова упознају с Гимназијом „Јован Јовановић Змај” – нагласила је Марина Милић Радовић. – Желим да гимназијалци виде да је живот толико кратак и да треба да оставе траг, без обзира на то колико живели. Намера ми је да студентима и гимназијалцима пренесем осећај одговорности, да схвате да ми не живимо само за себе него да кроз нас и институција треба да траје. Волела бих да осећају да је битно што су део ове институције или Академије.
Марина Милић Радовић је уједно и организаторка концерта, на шта ју је подстакла реченица прим. др Владимира Вишковића, који је, обележавајући 70 година матуре некадашње Мушке гимназије у Новом Саду, за наш лист рекао: „Овај живот наш веома кратко траје и веома брзо прође, и то тако брзо да се човеку чини да је на ову земљу само скокнуо да би за собом оставио неки лепршави траг”.
Осим прим. др Вишковића, концерту су присуствовали и други „стари” ђаци који су недавно прославили 70 година матуре, као и садашњи ђаци чувене „Јовине” гимназије. Један од најстаријих новосадских гимназијалаца и чувени новосадски архитекта Мирослав Крстоношић је о концерту, који је окупио и најстарије и најмлађе ђаке, рекао све најлепше.
– Толико је лепо и племенито да се у овој џунгли у којој живимо појави оваква дуга и да у оваквој атмосфери разоткрије све лепоте музике – казао је Крстоношић. – Тако нешто оплемењује и срце, и душу, и главу. Када је у питању Нови Сад, ми смо одувек били и бићемо права мала Српска Атина.
Текст и фото: К. Ивковић Ивандекић
