Права је загонетка шта о Новом Саду мисли Маја Солар: да ли је Нови Сад за њу место поезије, прозе или како каже у једној својој краткој причи – антипсихозе? Има ли Нови Сад икакву супстанцу, има ли ауру, има ли у њему (још увек) назнака еманципације, или је обичан, можда чак и хорор-град?
Гошћа наредне среде у КС Свилара у оквиру циклуса „Нови Сад: књижевни или сасвим обичан град" сама је, према уобичајеним (не нужно и ваљаним) мерилима, необична. Објавила је четири књиге поезије (мада се ова одредница мора узети са резервом), докторирала је филозофију, чланица је колектива „Герусија", уредништва медијског портала „Слободни филозофски", подкаста „Пуна уста поезије"... Као стваралац успева на узбудљив уметнички начин да стапа високо и ниско, поезију и прозу, радост и болове... Или ипак на крају побеђује паника као велика мука нашег времена. Да ли је паника повезана са градом, са искуством урбанитета и друштвеног живота?
Трибину води професор светске књижевности Владимир Гвозден.
