Ми­ле Ми­ћо Де­сни­ца, са­мо­у­ки ства­ра­лац у др­ве­ту

Ужи­ва не­мач­ку пен­зи­ју јер је у тој зе­мљи раз­не по­сло­ве, а нај­ви­ше на гра­ђе­ви­ни, ра­дио 37 ле­та.

Ми­ћо сјај­но ре­зба­ри у др­ве­ту и то ра­ди сва­ко­днев­но јер му је то, ка­ко сам ка­же, раз­би­бри­га. Та­ко­ђе, пра­ви и ре­зба­ри ра­мо­ве, пра­ви ка­у­че­ве од др­ве­та, укра­сна во­лов­ска и коњ­ска ко­ли­ца, ре­зба­ри пра­во­слав­не све­це на ико­на­ма, чу­ту­ре за ра­ки­ју, др­ве­на кан­ди­ла... И мо­гли би­смо та­ко уне­до­глед јер тај чо­век је не­у­мо­ран, а сво­ја де­ла и не на­пла­ћу­је.

" Ја сам са­мо­ук и ни­ка­кав за­нат ни­сам за­вр­шио ",  по­чео је при­чу Ми­ћо. " Сва мо­ја фа­ми­ли­ја је на­да­ре­на за пра­вље­ње ра­зних ства­ри од др­ве­та, и то је ве­о­ма ле­по. То је при­род­но, а од при­ро­де ни­шта леп­ше ни­је. Пра­вим ја и др­ве­не ка­це и мно­го шта "

Фото: Dnevnik.rs

Ни­је наш са­го­вор­ник за­бо­ра­вио да ка­же и да се ти­ме ба­вио већ у основ­ној шко­ли, али и да је по­не­кад „па­за­рио” и ба­ти­не код ку­ће због све­га.

" Мно­го пу­та сам се­део код стри­ца, гле­дао ка­ко он то ра­ди и чак му по­ма­гао, а уз пут сам „крао” ње­го­во уме­ће", на­ста­вио је Ми­ћо. "Оста­јао сам ду­го, а ка­да сам се вра­ћао ку­ћи, до­би­јао сам и ба­ти­не од сво­је мај­ке. Са­свим за­слу­же­но, јер ни­сам ни­шта по­ра­дио код ку­ће. Нас су у Бо­сни учи­ли од­ма­ле­на да мо­ра­мо да ра­ди­мо... Ни­сам мај­ци за­ме­рио, али вре­де­ло је све то".

Син Ла­зо во­зио у из­бе­гли­штво

Те 1995. го­ди­не, ка­да је пао Книн, по­ро­ди­ца Де­сни­ца кре­ну­ла је у збег ка Ср­би­ји. Син Ла­зо, ко­ји је та­да имао 17 го­ди­на, у „ла­ду ни­ву” по­тр­пао је нео­п­ход­не ства­ри, мај­ку Ман­ду и се­стре Дра­гу, Мил­ку и Ан­ђел­ку, ко­ја је има­ла са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци." Би­ло ми је мно­го те­шко, јер сам био на ра­ду у Не­мач­кој и слао сво­јој по­ро­ди­ци но­вац за основ­не по­тре­бе. На кра­ју све се за­вр­ши­ло срећ­но " ис­та­као је Ми­ћо.

За­стао је на тре­ну­так наш вред­ни са­го­вор­ник да би по­пио гу­тљај со­ка и на­ста­вио:

" Ни­сам ни бе­ли ди­нар од тог свог уме­ћа за­ра­дио. Па, ја то ра­дим из љу­ба­ви и та­ко од­ма­рам ду­шу и баш ми је ја­ко ле­по ка­да ви­дим крај­њи про­дукт хо­би­ја. Ова­ко ћу до суд­ње­га да­на јер све то сма­трам ве­ли­ком за­ни­ма­ци­јом. По­кла­њам сво­је ра­до­ве, а на­ро­чи­то из­ре­зба­ре­не ра­мо­ве сви­ма ко­ји то же­ле... Ма, све ће то оста­ти по­сле ме­не и љу­ди ће ме се се­ћа­ти по ле­пом, а не по злу. То је људ­ски."

Не­ма Ми­ћо сав алат и све ра­ди руч­но, а за све му тре­ба­ју ве­о­ма тан­ки но­жи­ћи и он их сам на­пра­ви од че­ли­ка. Он је за­и­ста чо­век за све и че­сто ка­же да му је Бог та­кав дар по­кло­нио. Ме­ђу­тим, што се наш раз­го­вор при­ми­цао кра­ју, и он је по­ста­јао све сет­ни­ји.

" Мно­го ми је жао што ова­ко не­што ни­ко не­ће да учи, а то­ли­ко је мла­дих у се­лу. Ну­дио сам мно­ги­ма да их бес­плат­но об­у­ча­вам и сви су би­ли не­за­ин­те­ре­со­ва­ни. Шта мо­гу " ду­бо­ко је уз­дах­нуо Ми­ле Ми­ћо Де­сни­ца.

Текст и фо­то: Ми­ша Па­вло­вић