И жеље су им се оствариле. Данас, винарија „Мрђанин“ поседује 14 хектара под лозом, док су на седам у току припреме за садњу, и капацитет од 100.000 литара вина, уређен и проширен подрум, дегустациону салу, халу за ферментацију и одлежавање вина, прекопотребну маханизацију и опрему, а што је најзначајније, оба сина пронашла су себе у том послу. Док је млађи Алесандар био уз родитеље када су, иако успешни свако у свом тадашњем послу, они ударали темеље овом садашњем у свету виноградарства и винарства на савременим принципима, старији је градио фудбалску каријеру.
Мада ће, када питате сада четрдесетогодишњег Ђорђа о том, деценију и по дугом периоду његовог живота, рећи да је већ и заборавио да је био фудбалер, радо ће призвати из сећања многе тренутке проведене на теренима у некадашњој Југославији, Србији и иностранству, а посебно пикање лопте и игру у Дворској башти и бежање с часова због фудбала.
– Ми смо време проводили у Дворској башти за разлику од садашњих генерација – каже Ђорђе Мрђанин. – Знало се тада да једна група играча долази у Дворску у 16 на фудбал, друга сат касније, а трећа у 18 сати. Углавном су то били уграчи старији од мене, и када се укаже прилика, дозволили би ми да играм са њима. Први степеник на мом фудбалском путу био је одлазак у Нови Сад у ФК „Кабел“ када сам пошао у средњу школу, мада морам да кажем да сам прво почео у „Војводини“, али су ме они отерали као неталентованог играча. Одлазио бих ујутру на тренинг, враћао шездесетјединицом кући да једем на брзину и истим аутобусом поново ишао у Нови Сад у школу. Сам се себи сада дивим како сам успевао све то да стигнем - да будем успешан у спорту и релативно успешан у школи, иако, искрено говорећи ме је ово прво више интересовало. Тада су, по његовим речима, почеле да се дешавају ствари на које нису били спремни ни он ни породица. Обукао је дрес репрезентације Југославије, низали су се наступи и по повратку са једне од турнеја, садашњи генерални директор „Црвене звезде“ Звездан Терзић дошао је и понудио му уговор с ОФК „Београдом“.
– Био сам тада трећи разред средње школе – прича некадашњи фудбалер, а садшњи винар. – На мом оцу и мајци је тада био највећи терет - да ли прихватити понуду или не. Отац је преломио и ја сам са седамнаест и по година отишао у Београд и заиграо за ОФК-а који је био респектабилан прволигаш. Са непуних 18 година сам дебитовао за први тим и успут играо за омладинску репрезентацију.
После ОФК-а „Београд“, играо је и за зрењанински „Пролетер“, „Ветерник“, „Хајдук“ из Куле, у ком је провео шест година.
– Након четири године „Хајдуку“ уследила је моја интернационална каријера – напомиње Ђорђе. – Играо сам за два клуба у Шведској – Дегерфорс и Норчепинг, али како сам патриота и носталгичан, колико фудбал, толико сам волео и Карловце, Нови Сад, Србију, па када сам добио понуду од „Вашаша“ из Будимпеште, прихватио сам је да бих био ближе кући. Провео сам једну сезону у Будимпешти, вратио сам се у „Хајдук“ и шест месеци после отишао у Казахстан.
За боравак у Казахстану каже да је лепо и незаборавно искуство из више разлога – пре свега због услова живота и неспецифичног односа према фудбалу. Међутим, како се када је био у Норчепингу, 2009. оженио, пред њим су се појавили други приоритети.
– Супруга Тијана је остала овде да заврши студије, и она је сада радиолог, доцент – каже Ђорђе. - Било је време за стварање породице и то је био крај моје интернационалне каријере. По повратку из Казахстана сам играо за Нови Сад, имао пунуду да идем у „Јавор“, „Нови Пазар“, међутим, то ми је било далеко као да сам у иностранству. Размишљао сам шест, седам година пред крај каријере шта ћу и како кад престанем да играм, а у ствари сам све то време знао шта ћу радити. Родитељи су већ били у овом послу и ја сам се окренуо новом животу.
Каже да није зажалио када је престао да игра фудбал, и додаје да је заправо живео два живота. Фудбалски је био ретко приступачан свима, а њему је пружио много тога. Прошао је десетине држава, стотине места, континената , климатских зона, релативно млад зарађивао релативно пуно, али и схватио да новац не креира срећу у животу.
– Наши родитељи су донели праву одлуку и зовем их због тога револуционарима, јер најлакше је било продати земљу коју су наследили, а много теже рећи „да“, радићемо та три - четири хектара. Био је то велики изазов и искуство за обоје и поносан сам на њих. Брат Саша и ја смо се укључили кад су они направили основе. Доста добро функционишемо као породица и тим. Отац је задужен за производњу сировине, нас двојица за производњу вина уз татину помоћ, за дистрибуцију, дегустације, а мама је као кохезиони фактор. Моја замисао је да брат полако од оца преузима и производњу грожђа, јер тата улази у године када треба мислити о преносу знања и исуства – каже.
Признаје да није имао знања када се упустио у виноградарство и винарство, и да је кренуо од нуле, али наглашава да је предуслов за овај посао љубав, а њу је имао.
– Имао сам среће што сам затекао код нас професора Владу Ковача, доајена винарства и једног од аутора неколико сорти – каже Ђорђе. –Професор Ковач је успоставио систем производње вина у нашој винарији и учио сам од њега и оца. Све што сам научио, научио сам из праксе, што је врло битно.
Вина дистрибуирају у више од 150 угоститељских објеката, углавном по Војводини. Од сорти имају мерло, каберне совињон и каберне фран, шардоне, клон ризлинг СК 54, силу и пробус. Последње три су настале на Институту за виноградарство у Карловцима, али то неће бити једине новостворене сорте у њиховим виноградима. Планирају да засаде и неопланту јер су заговорници аутентичних, домаћих сорти, које све више и други винари препознају као наш потенцијал. Ђорђе међу њима истиче пробус као врхунско вино, с огромним потенцијалом, које је у успону, и каже да је то мерцедес произведен у Карловцима.
Зорица Милосављевић
