Међутим, реч стручњака је да професионалну оријентацију треба почети од најранијег школског узраста, док понуђени тестови и интервју који следи дају недовољан увид у ученичке жеље и способности.
Као дугогодишњи психолог у ОШ „Јован Поповић”, Бранко Родић настојао је да се мање бави тиме којим путем би ђак требало да иде, а више контраиндикацијама илити упозорењима на шта никако не би требало да се усмери.
– Млад човек, да ли због пубертета или утицаја родитеља, међу којима свака мајка мисли да су гушчићи лабудови, има илузију, то јест зашећерену слику, да може све, а да је само питање хоће ли то прихватити и уложити довољно енергије – каже Родић. – Нажалост, таква поставка није тачна јер постоје природне разлике у интелектуалним капацитетима, особинама личности и сетовима способности и интересовања, с једне стране, уписне политике средњих школа, с друге, и објективних потреба друштва, с треће стране.
Како сматра, образовни систем требало би да буде што конкретнији, да тежи тематском планирању у школама, те да реформе не спроводи напречац.
– Уколико је идеја да се уз конкретни рад нешто и учи, онда је сва прилика да ће дуално образовање бити логична степеница, али оно ће имати смисла једино ако ученик види да то што би радио има прођу – додаје он. – Прича о добром обућару или неком другом занатлији прича је из нашег комшилука, где само усамљени примери доказују успех. Ницање и нестајање таквих делатника потврђује да се само акламативно дешавају некакве субвенције као подстицаји, док, с друге стране, постоје огромни концерни који су све ствари појефтинили и довели до нивоа да је појединац неконкурентан.
Многи родитељи и њихова деца виде спорт као и те како конкурентну привредну грану, па се већ у основној школи размишља о њему као још једном виду бизниса. Што се тиче школе у којој ради, али и тог дела града, примећује да готово 90 одсто младих људи гравитира ка гимназијама.
– Неко може да каже како су гимназије заправо одлагање избора будућег позива, уопштена дифузна прича која доноси све или не даје ништа, један велики ризик. Међутим, чињеница је да су почеле врло флексибилно да се понашају, у покушају да се претворе у нешто употребљивије него што је само спрема за академске каријере, за које, опет, немате места у нашој земљи, те су се појавили билингвални, спортски, ИТ и други смерови. Њихови програми нису више окоштали систем фундаменталних дисциплина, без икаквог контакта са стварношћу, већ се поприлично уклапају у савремену поделу где нема чистих позива – додаје наш саговорник.
Важну улогу у професионалној оријентацији могу одиграти и особе из непосредног окружења, тврди педагог Снежана Голић из Развојног центра „Фактор”.
– Као што деци, у складу с узрастом, од најмлађих дана треба предочити сва могућа занимања, тако их као старије ваља мотивисати да представницима струке, с којима ће се сусретати на породичним окупљањима, постављају питања о професијама које их интересују – каже Снежана Голић. – Иако је важно бирати људе који су задовољни одабиром професије, у тим неформалним разговорима може се рећи и оно што можда није подржавајуће за одређену струку, али је реалност. Кроз то ће деца моћи да науче велике лекције и о личним залагањима, печату који остављамо и способностима да се снађемо у проблемској ситуацији. Осим тога, и када је у питању исти позив, разлику чине другачија радна окружења, која су такође прилика за поређење и промишљање. Кроз све то ће пронаћи тренутак када ће приметити да их је одређена професија заинтересовала више, док су у неком разговору остали, што се каже, мртви хладни, и знаће да то није за њих. А када се тај избор сведе на три-четири подручја рада, уколико родитељи имају довољно контаката и познанстава, било би сјајно да обезбеде деци да чак оду на та радна места јер се атмосфера одређених професија просто не може препричати.
Сам васпитно-образовни систем зна да буде доста застарео, стерилан, без довољно праксе, а општи предмети у првим годинама, који се наизглед чине непотребни, могу бити разлог за губљење мотивације, додаје она.
– Много им је лакше уколико су обавили разговор с неким ко је прошао кроз све то и упозорио их да морају сачекати тренутак док се не дође до нечег конкретног везаног за област која их занима – каже. – Па и ако смо одабрали професију која нам лежи, изгледно је да ћемо се на тржишту рада сударити с још двеста кандидата с истом дипломом. У тој ситуацији, вештине које се постепено стичу, а то су информатичка писменост, знање страних језика, возачка дозвола, волонтирање и друго, биће наша предност.
С обзиром на то да је дуго година радио као психолог, Бранко Родић истиче да многи родитељи и њихова деца виде спорт као веома конкурентну привредну грану. Зато није реткост да се већ у основној школи, и то на породичном нивоу, размишља о спорту као још једном виду бизниса. Наравно да су фудбал, кошарка и тенис најатрактивнији и деци и родитељима.
С. Милачић
