У бициклистичку инфраструктуру непрестано се улаже, много је стаза обновљено, направљене су нове, околина града такође је погодна за ту врсту превоза, међутим, позната новосадска идила има и другу страну медаље – крађу. Нису, нажалост, ретки примери да видео-надзор забележи крађу, починилац буде откривен, међутим, прође некажњено, а бицикл не буде враћен. У другом случају, бицикл не буде пронађен, а приликом пријаве суграђани буду упућени да оду на Најлон пијацу, уз могућност да тамо препознају свој бицикл.
Недавно се на тему крађе бицикала нашој редакцији обратила читатељка, која је навела сличне примере, уз предлог да би могао бити основан посебан одбор или донет закон који би штитио грађане, евентуално смањио број крађа. Она се осврнула и на податак, који вероватно, како је рекла, памте старији Новосађани, да је некад постојала и регистрација бицикала.
– Увек можемо да кренемо од начина на који сами штитимо свој бицикл, а изузетно често можемо видети да је катанац који грађани користе лош, што крадљивцима омогућава да га пресеку за мање од минута – наводи председник Удружења грађана „Новосадска бициклистичка иницијатива” Владимир Здравковић. – То значи да би најпре требало нешто сами да учинимо, уложимо у јачи ланац пред којим ће неко размислити да ли ће га пресећи. Наредни недостатак је бициклана, нема је сваки стамбени објекат, па су људи принуђени да остављају бицикле на различитим небезбедним местима ван зграде.
На који начин сачувати бицикл?
Марјан Марић, академски сликар:
– Само бицикл возим и лети и зими сваки дан, и презадовољан сам. Било је крађе, али ја из принципа возим јефтин бицикл да га не би крали.
Јефтин једнако може да се среди и вози, што би се рекло, као авион, не мора да буде скуп да би био добар. Мислим да полицију не занима да тражи бицикле, тако да људима остаје да сами смисле свој систем заштите.
Мирјана Бенић, поштар:
– Возим бицикл, догађало се и да га оставим, али, срећом, никад ми се није догодило да га украду. У принципу, није нешто ни атрактиван, тако да верујем да је добрим делом управо то разлог.
Осим овога што већ постоји, видео-надзора и начина закључавања бицикла, не знам шта би се могло учинити да се људи заштите или дочекају надокнаду за крађу.
Љиља Радоњић, стоматолог:
– Бицикл ми је основно превозно средство за град. Срећом, није ми се догађало да ми украду бицикл, а нисам дуго ни чула да се некоме десило, али из неких ранијих примера знам да људима бицикли никада нису пронађени.
Не знам да ли се спроводи закон, кад већ постоје камере које утврде починиоца. Ја свој бицикл држим у дворишту и на улици га не остављам дуго.
Зоран Павловић, дипломирани геодетски инжењер:
– Бицикл најчешће користим као превозно средство јер је најлакше паркирати га усред града. Догодило ми се баш ове године да ми украду бицикл, и то испред локала.
Крађу сам пријавио, али немам повратну информацију. Нисам упућен, али већином, колико сам чуо, бицикли не буду пронађени. Не знам шта је решење, можда би два ланца била довољна.
Кривични закон се спроводи у изузетно малој мери, показало је искуство суграђана.
– Од грађана који су нам се јављали чули смо да и кад пријаве крађу, најчешће полиција не учини ништа, уз образложење да бицикл није довољно вредна имовина да би ушао у процедуру – открива Здравковић. – Покушали смо да разговарамо са Полицијском управом у Новом Саду и да скренемо пажњу на то да у граду имамо велик број људи који користе бицикле, да би то требало озбиљније схватити, али није уродило плодом.
Конкретних примера је много, а нијанси у оквиру поменутог још више. Тема, нажалост, остаје „зачарани круг”, а све што је тренутно могуће учинити, ма колико чудно звучало, јесте уложити у ланац и катанац, јер бицикл ипак још никоме не служи за ревију.
Б. Павковић
