Био је то тријумфални повратак из стрмоглавог бездана у који су Србију и српски народ бацили Аустро-Угарска и њене савезнице током Првог светског рата. Бојеви на Церу, Колубари, Мачковом камену, Црном врху, у Добруyи, на Кајмачкалану и Солунском фронту, концетрациони логори за цивиле, несташице хране и епидемије нису ослабили нити уздрмали жељу и наду за националним ослобођењем и уједињењем. Поменуте борбе и победе, утемељене на страшној људској жртви цивила и војника, створили су морални и политички капитал који ће омогућити да у новембру 1918. године вишевековне тежње и снови о слободи постану јава.
Пут од 1914. до 1918. године био је проткан тешким мукама и искушењима кроз које је прошло новосадско становништво. Градска управа је 3. августа донела одлуку о престанку рада свих установа које су окупљале Србе: Српске читаонице, Српског сокола, Занатске задруге, Трговачке омладине, Занатлијског кола, певачког друштва „Невен”, а ускоро су престали да излазе и листови на српском језику: „Застава” и „Браник”. Затим су распуштене и све српске политичке странке у Угарској: Радикална, Либерална и Народна. Уследиле су антисрпске манифестације, приликом којих су разбијане фирме српских дућана које су биле исписане ћирилицом. Уведен је убрзо и преки суд, а затим је уследио талас интернација свих виђенијих Срба: Јаше Томића, Јанка Перића, Мите Клицина, Мите Алексијевића, Стевана Адамовића, Косте Хаyија, Исидора Бајића и многи други. Вршене су преметачине по православним храмовима, реквирирана су звона, а становништво је било оптерећено бројним ратним зајмовима, реквизицијама и другим облицима ограничавања права.
Цивилно становништво, разумевајући безизлазност и сложеност ситуације, стоички се носило са страховладом, док су они мобилисани храбро тражили шансу да се предају српској или, касније, руској војсци. О томе да, и поред тешких несташица, идеја хуманости није нестала у Новом Саду сведочи и чињеница да је 1917. године формиран Средишњи одбор за смештање сироте и гладне деце из Босне, Херцеговине и Далмације по Новом Саду и другим местима данашње Војводине. Одбор је у свом раду успео да спасе неколико хиљада деце. Из тог одбора поникао је и Српски народни одбор у Новом Саду, који је ће постати важан фактор у повезивању људи који ће се наћи на прочељу мисије за ослобођење Новог Сада. Крајем октобра 1918. године тај одбор ће бити формиран као средишња управа, а по местима ће бити формирани месни народни одбори с главним задатком да у повољном тренутку преузму власт у своје руке. Главни одбор им је давао инструкције како да организују рад, образују народну стражу и скупљају добровољне прилоге.
Делегација Српског народног одбора, с Игњатом Павласом на челу, боравила је 6. новембра 1918. године у Београду, где је захтевала да српска војска што пре уђе у Нови Сад. Из команде Дунавске дивизије послат је мајор Војислав Бугарски, који је на челу Дунавског коњичког гарнизона и батаљона формираног од ослобођених српских војних заробљеника, 9. новембра, око 11 часова, из правца Петроварадина ушао у Нови Сад.
Прешавши мост, праћена масом одушевљених Новосађана, колона се упутила ка згради Матице српске. Ослободиоце је с балкона поздравио Јаша Томић, а народно весеље је трајало цео дан.
После пробоја Солунског фронта и капитулације Бугарске, уследио је и преврат у Угарској. Прекинута је државна заједница Аустрије и Мађарске, а у службу новоформиране владе у Будимпешти ставила се и новосадска градска власт. Мађарско народно веће у Новом Саду је основано 1. новембра. Под својом командом имало је више стотина наоружаних Мађара који нису успели да зауставе појаву анархије и пљачке по граду.
Велики жупан и градски начелник је 2. новембра замолио српске прваке да организују народну стражу ради одржања реда у граду. Сутрадан је на Салајци одржаван први јавни велики српски збор још од 1914. године, на којем је Јаша Томић инспиративним говором разложио план даљих акција. Након његовог говора, око пет стотина млађих људи пријавило се одмах у српску народну стражу. Сутрадан, Српски народни одбор је одржао и своју прву јавну седницу у Великој дворани Матице српске. Тада је и званично изабрано руководство: председник Јаша Томић, потпредседници Аркадије Варађанин и др Игњат Павлас, секретари Мита Ђорђевић и др Милан Петровић и благајник Лаза Миросављевић. У Новом Саду су се тада налазили остаци аустро-угарске војске, немачке армије као и хиљаде заробљеника који су се враћали својим домовима. У тим критичним тренуцима у помоћ Српском народном одбору притекли су српски ратни заробљеници, међу којима је био и млади потпоручник Бошко Павловић. Он је образовао одред Србијанаца који је примио наоружање од Српске народне страже. Потпоручник Павловић је изузетним планирањем и одлучном акцијом успео да спречи рушење и наношење штете на саобраћајним и привредним објектима у граду, које је могла нанети присутна непријатељска војска у повлачењу.
Српски народни одбор је обавио и свој најважнији задатак – припрему и одржавање Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена 25. новембра 1918. године у Новом Саду, чиме је потврђен значај средишта националног покрета. Скупштина је решила да се Банат, Бачка и Барања отцепе од Угарске и прикључе Србији, а преко ње и југословенској држави, те да се створе извршно и представничко тело за те области: Народна управа и Велики народни савет.
Нема сумње да новембарски догађаји из 1918. године представљају истинску вододелницу у историји Новог Сада.
Петар Ђурђев
(Аутор је директор Историјског архива града Новог Сада)
