Он, за разлику од већине новосадских пицерија, нема велику понуду пица. Каже да све мора да буде свеже и сезонско, а свако ко је једном био код Паола, тврди да у Новом Саду није јео бољу пицу.
Паолова комшиница, која је редовна муштерија, није желела да нам каже своје име, али је зато за Паола имала само речи хвале.
– Паоло је одличан домаћин који, док чекате на пицу, ствара одличну атмосферу, па се код њега сви осећају пријатно јер се заиста труди око гостију и желите да поједете пицу у локалу или башти – каже лепа комшиница, коју можемо да похвалимо и за линију.
Додаје да у граду не може да се проба пица као Паолова, а да свако може пронаћи свој укус. Она је пробала све, а током наше посете изабрала је „наполитану“, која је изашла пушећи се из пећи.
Тајна Паолове пице је у тесту, које, по тврдњи већине муштерија, не пада тешко на желудац, али и по сосу, који овај пица-мајстор специјално спрема. Рецепт, наравно, није желео да нам открије, као прави мајстор, али
након сваког залогаја међу задовољним муштеријама може се чути „свака част“.
Мајстору је то сасвим довољно, али га то уопште није уобразило, већ се и даље труди да свакој муштерији спреми савршену пицу, били они редовни посетиоци или успутни.
– У Напуљу сам имао своју једрилицу па се може рећи да сам био морнар, али то је више било из љубави – каже Паоло.
Одлично прича српски, али са заводљивим италијанским акцентом, који вам пружа утисак да нисте у Новом Саду, већ да слушате барке како се сударају у неком пристану на мору, док осетите мирисе пице која се спрема у пећи.
За свој живот у Новом Саду каже да је леп и не жели да се врати, а као сличност између Италијана и Срба наводи љубав према пици.
– И Италијани и Срби подједнако воле пицу – с осмехом каже Паоло.
На питање какве пице има у понуди одговара: три врсте – дебела, танка и пржена, како би га свако разумео.
У преводу, он прави три врсте „маргарите“, „наполитану“, „сичилијану“, која је пржена мекика са сосом. Осим тога, код Паола се често наручују и одличне лазање, по италијанској рецептури, али и аранчини, куглице пуњене шункарицом, пиринчем и његовим тајним састојцима.
На стављање кечапа на пицу, као и сваки прави Италијан, и Паоло одмахује главом јер је то увреда за сваког ко зна шта је права пица, пуног укуса.
– Правим пицу с куленом, руколом, инћунима и, наравно, свим што чини базу сваке пице, а то су: маслиново уље, свеж и пасирани парадајз, мало оригана, пармезан или моцарела, тесто и тајни сос – прича нам Паоло док припрема следећу пицу, развлачећи тесто рукама белим од брашна.
Зими се може наручити и пица од плавог патлиyана, кад му је време код нас, јер је у његовој пицерији основно правило да је све увек свеже, што и потврђује гајба пуна парадајза поред фрижидера.
Од велике гужве некада се на његову пицу чека и до 45 минута у локалу јер поента италијанске кухиње јесте да видите мајстора на делу и доживите гостопримство пица-шефа, али свако ко је пробао бар један залогај, увек каже „вреди чекати на Паолову пицу“. И заиста вреди.
Били смо тамо тек толико да се једна „наполитана“ направи, исече маказама на квадрате и послужи врућа.
Дејан Димовски каже да је та пица њему најбоља у граду јер је аутентична, зато је и постао једна од редовних муштерија.
– Све сам пробао, али данас је поново на реду „маргарита алта“ (дебела) јер је специјална – каже Димовски.
Паоло нас је дочекао како доликује правом домаћину и пица-мајстору – с брашном на рукама и готово родбинском срдачношћу, али ипак тврди да му је најбоља реклама она „од уста до уста“, зато ни не ради доставу, нити се рекламира. Нити му је потребно, јер је за његовим пултом у „Наполи централе“ увек је ред те је почео да продаје и пица-парче, којих дневно прода око 60, а пице више ни не броји.
Маша Стакић
Широк осмех и мотиви Италије
Дошли смо без икакве најаве, а дочекани с великим осмехом на лицу, без минута чекања на наше новинарске захтеве, како и пристаје правом домаћину, ко год му навратио у посету.
У његовој пицерији „Наполи централе“ могу се видети слике Напуља, и то баш улице у којој је Паоло некада живео, као и тврђаве. Сам улазак у локал, који ће се кроз неколико дана померити само који корак ниже у већи, одише осећањем Италије.
