Он се од малих ногу бави том делатношћу, док му је трговина у крви због оца који је био трговац и који је, заједно са својом супругом, давне 1987. године оставио посао и код куће почео производњу поврћа. Првобитни циљ Владимирових родитеља је био производња необичног поврћа те су у бившој Југославији, како он истиче, први производили броколи.
– Блитва се до тада није гајила, ми смо је увели у бојама, а имали смо и кељ пупчар, шаргарепе и још много тога што су људи радо куповали – казао је Возар. – Органском производњом почели смо да се бавимо 1990. године. То је био изазов за нашу породицу, али одлучили смо да пробамо. Свест о органским производима данас је развијена, али много људи још не верује у то. Иако неки Кисачани још увек мисле да то неће заживети, ми, ево, већ 30 година и даље постојимо.
Да би се едуковао, усавршио и побољшао начин производње и квалитет поврћа, Владимир годинама иде на семинаре и сајмове и редовно се саветује
с професорима Новосадског универзитета. Бројна искуства слуша на семинарима који се одржавају у Мађарској, Аустрији и Италији. Ипак, после 30 година искуства, Владимира Возара зову да говори на предавањима, а за наш лист истиче да је искуство и познавање биљака неопходно да би плодови добро родили.
– Сада много више знамо о заштити и самој производњи него када смо почињали, али деведесетих година је било лакше због природних услова – навео је Возар. – Тада није било толико амброзије и разних болести, а сада су временске промене велике, а биљке их и те како осете. На то се поготово мора пазити. Мора се много радити, пазити и улагања су веома велика, а не може се рећи да је органско поврће скупо јер често имамо акцију током које продајемо салату по 25 динара, док комерцијална кошта око 50.
Мали је број Кисачана који долазе да купе органске производе код породице Возар, а велику понуду добили су 2005. године, када су започели сарадњу с „Универекспортом”. Та сарадња је уједно била и повод за прављење сертификата. Током дуге традиције пословања, Владимир је радио и с другим озбиљним сарадницима, док му је, како каже, сјајно ишло и на пијацама. Тренутно сарадђују само с „Универекспортом”, што је, како наводи, довољно велики посао, а највећи проблем је недостатак радне снаге.
– Чак 80 врста салата смо имали деведесетих година када смо сами укрштали врсте да бисмо добили оно што други немају, а данас то све сабијамо у неколико најтраженијих култура, за које је потребно што мање радне снаге јер нема ко да ради – закључио је Возар. – Пола села је отишло у Словачку и жао ми је што је тако јер добре услове за рад имају и овде, али неће да раде. И код мене могу бити пријављени, али добро, знам да није проблем само у томе.
Породица Возар има око десет запослених радника и пет студената који сваке године долазе да би зарадили yепарац, што, како Возар каже, добро дође и једној и другој страни. Он наводи да раде и три жене од 70 година, без којих често ништа не би могло функционисати. Иако се због недостатка радне снаге дешава да неки послови ни не стигну да се обаве, породица Возар наставља да својим радом, трудом и знањем гради причу вредну помена.
К. Ивковић Ивандекић
Пројекат „Приградска насеља – од оснивања до будућности” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.
