Посебно место добија након преуређења државе – тада Нови Сад постаје политички и административни центар Дунавске бановине, која је 3. октобра 1929. године, пре 90 година, постала управна јединица Краљевине Југославије.
У оквиру изложбе „Нови Сад – седиште Дунавске бановине”, која се може погледати у Историјском архиву града Новог Сада, приказано је како је Нови Сад за време Дунавске бановине био важан административно-економски центар у Краљевини Југославији.
Међу девет бановина, Дунавска је била највећа после Савске. Простирала се на 28.160 квадрата и, по попису из 1931. године, имала 2,3 милиона становника. Обухватала је Војводину – Банат, Бачку и Барању, већи део Срема, целу Шумадију, Пожаревачку Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводине, у тој бановини били су и Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после протеста припојени Дунавској, чије административно седиште је било у Банској палати.
– Физиономија града била је тотално је другачија у односу на то како изгледа сада – прича нам директор Историјског архива града Петар Ђурђев, и подсећа да је Булеваром цара Лазара пролазила пруга, а да је на месту данашњег „Кванташа” била градска клаоница. – На месту данашње Лиманске пијаце била је стара железничка станица, Радничка улица је добила назив пошто је ту била прва индустријска зона и прве фабрике, док је на месту данашњег Историјског архива била друга индустријска зона – прича Ђурђев.
– У годинама након Првог светског рата, број грађана Новог Сада значајно расте. Досељавали су се највише осиромашени мештани околних села. Нови Сад је 1929. године имао 56.366 становника, а четири године након тога више од 70.000. Уз Београд, Нови Сад је једини град који је дуплирао своју популацију након ослобођеа 1918. године – прича Ђурђев. – С порастом становништва, расте и грађевинска делатност и Нови Сад поприма другачије лице. Граде се бројне стамбене зграде и од 1918. до 1933. године Нови Сад добија 33 троспратне зграде, 67 двоспратних и 141 једноспратну. Приземних зграда изграђено је 2.767, али и 50 фабрика, 452 радионице, 503 локала и радњи, 593 канцеларијска простора, 346 кафана и гостионица, 15 дворана, девет санаторијума, два биоскопа и пет капела.
Он истиче да су тада изграђени неки нови делови града – Ивањданско насеље, Велики и Мали Лиман, Шангај, Булевар, а Петроварадин је припојен Новом Саду 1929. године.
Како се развијао град, развијале су се и све области живота, број индустријских предузећа се триплира од 1918. до 1933. године те их је од дотадашњих 20, било 66. Развила се метална, текстилна и прехрамбена индсутрија, али и банкарство, па с њима и осигуравајућа друштва.
Занимљива је и прича о градњи фудбалског стадиона, „Карађорђе”, а постојао је и стадион прекопута.
– Западна трибина стадиона „Војводине” је саграђена прва, а на изложби се могу видети и фотографије најбоље фудбалске генерације „Војводине” пред Други светски рат. Тада је најуспешнији фудбалски клуб био клуб новосадских Мађара „Ујвидек атлетикаи клуб” и био је трећи 1936. године на Државном првенству. Њихов стадион налазио се прекопута стадиона „Карађорђе”. По попису, Нови Сад је тада имао 16 фудбалских клубова – каже Ђурђев. – Ништа мање није интересантан ни клуб новосадских Јевреја „Јуда Макаби”, који је постојао 1924. године и занимљиво је да су „Јуда Макаби” и „Војводина” заједно изградили стадион „Карађорђе”, што показује везе између српске и јеврејске заједнице у Новом Саду између два светска рата.
– Долази до снажног напретка појединих заната, најпре металургијских и зидарских, а због повећане потрошње меса, развио се и месарско-кобасичарски занат – каже Ђурђев. – Пошто је било све више аутомобила, развио се и ауто-механичарски занат, а стари занати по којима је Нови Сад био препознатљив: коларски, ћурчијски, свећарски, папучарски и сапунџијски, полако падају у заборав.
По његовим речима, Нови Сад је био важан трговачки центар, а извозило се жито, пшеница, кукуруз, баштовански производи, воће и поврће.
– За време Дунавске бановине Нови Сад постаје и центар извозне трговине стоком те су се извозили кожа, свињска маст, восак, кудеља, јаја, живина, хмељ. Након укидања прохибиције у САД, знатно расте извоз хмеља – прича Ђурђев. – Поставши седиште Дунавске бановине, Нови Сад доживљава врхунац политичког успона стварањем југословенске државе 1918. године. Долази и до територијалног проширења и 1929. године Петроварадин се прикључује Новом Саду. Разлози за припајање Петроварадина Новом Саду били су економски и национално-политички. И док је Нови Сад напредовао миграцијом, многа друга војвођанска места су назадовала. Нови Сад је за десет година удвостручио број становника, али је једва нешто више од трећине рођено у Новом Саду.
М. Стакић
