Међу првим становницима тек формираног Рацког града, данашњег Новог Сада, већ 1693. године помиње се и Маркус Филип, по занимању ракијиџија, започиње причу Милош Дуњић.
Већ почетком 18. века, додаје, изграђена је и прва синагога у нашем граду, која је била на данашњем Тргу слободе уз тадашњу пивару у тадашњој Господској улици, на месту данашњег хотела „Војводина”.
Стицањем статуса слободног краљевског града, Нови Сад је тада добио и обавезу да формира Јеврејски гето па се и Синагога премешта. Историја заједнице памти тешка времена, од ограничавања броја склопљених бракова, пореза на толеранцију, обавезне употребе имена и презимена на немачком језику до забране бављења одређеним занимањима. Ипак, 19. век је донео равноправност с осталима, а међуратни период прави процват заједнице, посебно у култури и јавном животу. Страдање у Другом светском рату, од злогласне Новосадске рације до депортације у логоре, довело је до драстичног смањења заједнице, а касније су уследиле и миграције у Израел, вели наш саговорник.
Како даље наводи, данашња Синагога је пета која је грађена у нашем граду и она је данас, уз ону у Суботици, и једина у Војводини, те оне тако чине само две преостале од 76 синагога, колико је некад било на овом простору. Милош Дуњић открива да сама реч „синагога”, коју ми користимо за јеврејски храм, потиче од грчке речи „синагеин” која значи „окупити се”, док Јевреји користе речи „бет кнесет”, што значи „кућа окупљања” или „шил”, што значи „школа”. По његовим речима, данашња Синагога грађена је од 1906. до 1909. по пројекту специјалисте за изградњу синагога, архитекте Липота Баумхорна.
Изграђен је, заправо, читав комплекс грађевина различите намене, који је, осим синагоге, укључивао и школу, зграду општине, кланицу за живину и ритуално купатило, истиче Дуњић.
Како даље наводи, саграђена је у виду трибродне базилике у стилу сецесије и подсећа на сегединску сингагогу.
На улазу у Синагогу на предњој фасади дочекаће вас порука на хебрејском, која у преводу значи: „Нека ова кућа буде молитвени дом за све народе”. У предворју је декалог с десет Божијих заповести, пренет из претходне синагоге. Од предворја и централног дела вас деле врата, на чијем је десном довратнику „мезуза” – дрвена кутијица у којој је свитак на пергаменту с одломком из молитве, појашњава наш саговорник.
Наш саговорник наводи да приземни део централног дела храма има око 600 седишта, и додаје да је тај простор био резервисан за мушкарце, а галеријски простор с око 400 места за жене.
Око посматрача је усмерено на источну страну храма, окренуту ка Јерусалиму, где је доминантни подијум („бима”) на којем је Свети орман („Арон хакодеш”) у којем су се чували свици Торе (пет књига Мојсијевих, написаних на свитку од специјалне коже), а изнад њега је „вечно кандило”, описује Дуњић, и додаје да се на „бими”, где су се некад читали свици Торе, могу запазити и меноре – свећњаци са седам кракова.
Како открива туристички водич Дуњић, изнад подијума су галерија за хор и простор где су некад биле оргуље, а синагогу красе прелепи разнобојни вотражи с геометријским мотивима и натписима дародаваца.
Одласком великог броја новосадских Јевреја у Израел, смањен је број чланова заједнице, а Синагога се све ређе користила за верске службе, наводи Дуњић.
Педесетих година оргуље је, подсећа Дуњић, заједница продала музичкој академији у Загребу.
Због финансијских тешкоћа и немогућности одржавања и обнове, деведесетих година прошлог века заједница уступа Синагогу Граду, од када се претежно користи као концертна дворана. Тих година је проглашена и за споменик од великог значаја, закључује нап саговорник.
К. Ивковић Ивандекић
