О књизи ће, поред аутора, говорити потпредседница Уставног суда Републике Српске и дугогодишња адвокатица у Новом Саду и Бањалуци Ирена Мојовић и адвокат, проф.етике и аутентични судија из истоименог романа Вука Драшковића Илија Радуловић.
Прво издање „Великих адвокатских одбрана“ проглашено је за „Књигу године 2004“ Службеног листа Србије и Црне Горе, а друго издање 2007. године било је једно од најзапаженијих издања Службеног гласника, по којем је било планирано и снимање истоимене играно-документарне ТВ серије. Одабрани делови из ове књиге, која представља историју говорништва наше адвокатуре (антологију најупечатљивијих, најхрабријих и најлепших адвокатских говора изречених у овдаШњим судницама у последњих 150 година), били су представљани на страницама „Политике“, франкфуртских „Вести“, нишких „Народних новина“ и других.
Судски процеси против Гаврила Принципа и атентатора на регента Александра Карађорђевића,трговина белим робљем у Загребу 1925., суђења Дражи Михаиловићу и највећем дисиденту Титове Југославије Миловану Ђиласу, саобраћајна несрећа глумца Павла Вуисића 1965., суђења писцима Ивану Ивановићу (за роман „Црвени краљ“) и Гојку Ђогу (за збирку песама „Вунена времена“), случај генерала Владе Труфуновића и суђење Зорану Ђинђићу 1996., али и случајеви крвних деликата који су прославили једног Вељка Губерину или Филоту Филу, садржани су унутар корица ове колико судске, толико и општедруштвене хронике, илустроване бројним фотографијама и оригиналним документима.
Аутор је посебан напор уложио при раду на поглављу „Сарајевски атентат 1914.“, јер је, током рада на књизи, успео да ступи у контакт са Вандом Цистлер, кћерком браниоца Рудолфа Цистлера, која му је, иако у дубокој старости у 10. деценији живота, преко телефона из Загреба испричала више него узбудљив животопис свог оца, који је ексклузивно објављен у овој књизи.
У књизи је објављено и опроштајно, дирљиво писмо пред вешање једног од тројице осуђених на смрт. учитеља Вељка Чубриловића тек рођеној кћери Нади насловљено као „Мојој кћери Нади, када напуни 15 година“. То писмо је спаљено од стране аустро-угарских власти одмах након вешања, али остало је сачувано, јер се допало полицијском службенику који га је пре спаљивања преписао у своју свеску...
Б. П.
