За три године мора да се исели из ње, а већ годинама муку мучи с кровом и плафонима који се урушавају, влагом у зидовима, при том немају струју, док само у једној просторији, такозваној шок-соби, имају једну славину с водом.
Уз све то, Ружица већ више од 20 година нема лична документа, што је спречава да било где ради, а нема ни новца да изради нове папире.
„У једној соби плафон је почео да отпада још пре десет година када је тата био жив, али он се није трудио да поправи. Када пада киша и дува ветар, само молим бога да се све то не обруши на нас. Лоши су услови. Брат и ја немамо своје породице. Он је ометен у развоју, пре три године је сломио ногу, која га и даље боли, прошлог маја су му два младића нанела тешке телесне повреде, због чега сад има проблеме и с главом. Живимо од 10.000 динара које брат добија за туђу негу“, каже наша саговорница.
Иако Ружица Добријевић живи у изузетно лошим условима, а храну набавља по гробљу, како каже, без „Дневника” не почиње дан. И заиста, по просторијама су наше новине гдегод се окренули.
„Ја сам осамдесетих година прошлог века продавала „Дневник” на улицама у Каћу. Две године сам то радила и било ми је добро, имала сам лепу плату. Ја без њега не могу. Да извините, умутићу уштипак и јести, али „Дневник” морам да купим!“, присећа се Ружица.
Да би преживели месец, Ружица понекад ради на гробљу и затрпава раке, када се одржавају погреби позову је да дође по храну, а понекад јој помогну комшиница Деса и сестра Магдалина из оближњег женског манастира. Радослав, кад узмогне и кад се укаже прилика, чисти туђе штале у којима су бикови, истовара дрва и слично.
"У почетку ме је било срамота због свега тога јер, када сам ишла у школу, била сам један од најбољих ђака. Сада кад сретнем своје другаре, гледају ме сажаљиво, а немају појма како живим. Једна жена нам је рекла да можемо да презимимо у њеној кући у Партизанској улици, али и тамо се урушавају плафони, а нема ни воде. Што се каже, љубила бих и ноге и руке оном ко нам обезбеди контејнер у којем бисмо могли да живимо брат и ја“, прича Ружица.
Иако немају купатило, Ружица се дневно неколико пута купа чак и током зиме. Када наиђу хладни дани, греју се на оно што скупе. Кад нема пара, иде на гробље и сече шибље, а када је при новцу, онда купи брикет.
Будући да Месна заједница Каћ не располаже никаквим простором, односно објектима у том месту, нису у могућности да Ружици Добријевић обезбеде нов кров над главом. Како нам је председник МЗ Урош Лончар рекао, она није једина особа која има такав проблем.
„Ми можемо да организујемо акцију скупљања новца како би Ружица израдила лична документа“, рекао је Лончар.
Осим наших суграђана, ко жели да помогне Ружици, може да уплати донацију на њен број телефона 061/169-98-58.
„Пре три године нам је власник ове куће рекао да до 2020. године морамо да се иселимо. Не бих да причам о томе, пошто ми то се одмах неповољно одражава на моје здравље, посебно на притисак и срце“, каже Каћанка која ће, чини се, ускоро остати без крова над главом.
Л. Радловачки
Фото: С. Шушњевић
