Сећање које не бледи! 82 ГОДИНЕ ОД ДЕПОРТАЦИЈЕ НОВОСАДСКИХ ЈЕВРЕЈА Положени венци код Синагоге
Дан сећања на депортацију новосадских Јевреја у логоре смрти, пре 82 године, један од најтрагичнијих догађаја у Новом Саду, обележен је полагањем венаца код спомен-плоче у дворишту Синагоге.
Од 1.900 депортованих 26. априла 1944, неколико месеци пре краја Другог светског рата, само њих 300 је преживело. Они, по речима председника Јеврејске општине Нови Сад Ладислава Трајера, чине језгро данашње новосадске јеврејске заједнице.
– Из зграде новосадске синагоге депортовано је 1.900 Јевреја, од којих је у озлоглашеном логору Аушвиц животе изгубило 1.600 жена, деце и мушкараца, само зато што су били друге вере и нације – истакао је Трајер. – Окупатор их је затворио у ову нашу синагогу три дана, без хране, воде и тоалета, пре него што их је послао на пут који је за већину њих био без повратка. Уочи Другог светског рата Јеврејска општина у Новом Саду бројала је 4.500 чланова, што значи да је сваки осми грађанин био Јеврејин. Мањи број их је страдао у окупацији, много већи у злогласном јануарском погрому – Новосадској рацији. Нису новосадских Јевреји знатно одударали од просечног становништва, није се по њима видело које су нације и вере. Ако се погледа списак, види се да им се имена нису разлоковала од српских, мађарских и немачких, и њихова једина кривица је што им је на изводу из матичне књиге писало Јевреј.
Уништавањем јеврејске заједнице Нови Сад није изгубио само своје суграђане, изгубио је део идентитета и оне који су га градили, и зато је, по речима Петра Ђурђева, обавеза свих да о тим догађајима говоре прецизно и одговорно, да их памтимо као личности и не дозволимо дисторзију историјских чињеница. Култура сећања, како је рекао, није само однос према прошлости, она је је предуслов за опстанак и будућност.
– Памћење је механизам одбране од заборава, релативизације од понављања – објаснио је Ђурђев. – Ако заборавимо тај пут од синагоге до железничке станице, од воза до логора, заборавићемо куда води пут када човек престане да буде човек и, што је најбитније, испунићемо жељу крвника да се забораве учињено и они који су убијени. Због тога Нови Сад има обавезу да памти и да никада не заборави.
Светли примери људскости
– У том времену, када се црна сенка смрти надвила над Новим Садом, било је појединаца који су показали човечност, да људскост још постоји, а један од њих био је новосадски лекар др Душан Јовановић, који је помагао осуђенима без оптужнице и суда, сакривао их и штитио, свестан да тиме доводи себе у опасност. То је био лични избор да се у најтежим временима остане човек и помогне свом сабрату. Његов пример има додатну тежину јер показује шта је све изгубљено када је таквих поступака премало а систем зла превлада – поручио је петар Ђурђев.
Ђурђев је подсетио на то да је наш град кроз историју био место у коме су се сусретале вере, народи, језици, где је различитост схваћена као богатство, а не слабост.
– На темељу слоге наш град је јачао и растао, а један од најзначајних носилаца тог развоја била је јеврејска заједница, која је у Новом Саду представљала један од кључних стубова урбаног, привредног и културног развоја града у 18, 19. и 20. веку – рекао је Ђурђев. – Уочи Другог светског рата Јевреји су били присутни у свим сегментима друштва и њихов допринос развоју је трајан и неизмеран. Слом Краљејвине Југославије у априлу 1941. године и окупација Бачке означили су почетак великог страдања наших суграђана. Уведене су мере принудног рада, економске експлоатације и правне дискриминације. Ограничен им је пристип образовању, одузимана је имовина. Те мере нису биле изоловане, биле су део ширег законског оквира који је постепено лишавао Јевреје основних људских права. Већ 1942. године, током јануарског погрома у јужној Бачкој, страдали су Јевреји и Срби, што је показало да се насиље спроводи систематски и без разлике. Преломни тренутак наступио је у марту 1944. године, након уласка немачких трупа у Мађарску. Убрзо затим донете су одлуке о гетоизацији, даљим наредбама било је предвиђено потпуно уништење јеврејског становништва, без обзира на пол и узраст. Јеврејима је наложено да се предају и пријаве своју имовину, да напусте своје домове. Онда је дошао тај страшни април 1944. године. Људи су понижавани, привођени, затварани, злостављани, а затим пребачени у сабирне логоре, где су опет били изложени малтретирању. Тај пут од синагоге па све до железничке станице у данашњем насељу Лиман био је последњи пут за многе новосадске породице.
Ј. Вукашиновић