Тражећи заправо праксу, која је обавезан део четврте године студија, а имајући при том високе естетске стандарде, на уму је имала само тај својеврсни креативни и истраживачки центар, који јој је предложио да пошаље свој портфолио. Будући да је њихова пракса регрутовање младих талената, после извесног времена уследила је понуда за посао 3Д моделара.
– Не знам чиме сам их „купила”, можда тиме што сам много волонтирала у иностранству, преко организације „Млади истраживачи Србије” – каже скромно Вања Илић. – Заситио ме је школски систем који инсистира на теоретском знању и било ми је потребно да радим било шта. Истовремено волим да путујем, тако да су кампови били идеални за стицање искуства.
Тако је Вања обишла Пољску, Белгију, Литванију и друге европске државе, а заљубила се у Исланд.
– И пре него што сам сазнала нешто конкретније о Исланду, привлачио ме је као магнет – додаје она. – А толико је занимљивих детаља из те земље, попут обичаја да на Бадње вече размене књиге и седну да читају!
Уникатни дарови за ближње
Када не чита Стивена Хокинга нити размишља о постанку света, наша саговорница воли да прави уникатне поклоне за своје ближње.
– Много тога, додуше, започнем и оставим јер ме не покреће мисао да правим нешто за себе, али кад увидим да би се свидело неком из мог окружења, потпуно сам предана. Некад израда траје дуго, посебно ако немам одговарајући алат па се довијам с оним што пронађем. Рекорд у томе држи дрвени медаљон-слагалица из филма „Илузиониста”, који је настајао годину дана, а успео је из петог покушаја – с осмехом каже Вања Илић.
И у прилично крутом образовном систему наша саговорница је пронашла простор да се изрази, пре свега преко бројних пројеката, посебно кад их воде асистенти широких видика.
– Никад ми није био циљ само да испуним обавезу већ сам увек гледала да уклопим своје идеје – објашњава. – Најбоље се учи кад радиш више од траженог. Ако је задатак да демонстрирамо једну од вештина анимације, а неко поред тога жели да се бави осветљењем, текстурама, специјалним ефектима, не изостане подршка. Није то потреба за доказивањем, већ жеља да се реализује визија.
Неретко у пројектима искористи и елементе плеса, који јој је хоби.
– Задатак је био да анимирамо спортски покрет јер има занимљиву динамику – каже Вања. – Желећи да као главног актера употребим неко надљудско биће из Толкиновог света, којим сам опчињена, одлучила сам се за вилењака. Међутим, нисам га видела у било којем класичном спорту, тако да је његова кретња била нешто између замаха копљем и плеса, попут чудне пируете којом би сасекао своје непријатеље.
С. Милачић
Фото: приватна архива
