То је први у низу програма којим Ујвидеки синхаз обележава 45. рођендан, који се навршава 27. јануара. Суштина такмичења огледа се у томе да три писца напишу текст у року од 12 сати на задату тему, да би у наредних 12 часова три редитеља преузела текстове и са три глумачке екипе креирала три различите представе, тако да се другог дана од почетка писања текста оне изводе једна за другом. Јуче су оне биле презентоване на сцени Новосадског позоришта. Све три представе носе назив “Нема реда испред рибарнице”, а овогодишњи писци су Арпад Кочиш, Миклош Фехер и Бенце Салаи.
Ови дани су били фантастични, иако је писање било помало тешко, јер нисам имао пуно времена, а у хотелу нисам имао интернет, па сам био нервозан јер нисам знао како ћу представити рад, рекао је писац Миклош Фехер из Сенте, који је иначе први пут учествовао на овом такмичењу.
Сви с којима сарађујем, додао је, су одлични, од режисера до глумаца и задовољан сам како успевају да се изборе са мојим текстом.
Прича се тиче свакодневниог војвођанског живота, сви воле да попију и хоће да иду из Војводине, односно Србије, али им то не полази за руком, каже Фехер.
Како је рекао млади уметник, уколико га позову и следеће године, радо ће се одазвати, иако јесте у неку руку тешко, али је изазов направити нешто за тако мало времена.
Што се тиче овог драмског такмичења, то је доста брз процес и некада припремљен комад испадне јако леп, а премијера успешна, но некада и не успемо у свим покушајима да направимо представу, али зато само ту да пробамо и да забавимо публику, што нам је циљ, каже ветеран драмског такмичења глумац Атила Немет.
Како додаје, циљ је свакако промовисати младе талентоване писце, који се међусобно надмећу.
То радимо и ми глумци, не би ли направили што бољу представу. Није лако испратити тај темпо, јер смо по цео дан ту и умори се човек када ради од ране зоре до увече док не стигнемо до премијере, али са уживањем и довољним жаром може да се постигне све, напомиње Немет.
Како каже, изазов је увек ту, јер када се стане на сцену без претходних проба датог текста или неког драмског комада, онда је то тешко за глумца, али ако се више пута понавља, онда је он све бољи. У већини случајева се заборави текст, али се онда брзо сналазе и међусобно помажу, не би ли се извукли из такве ситуације. Публика то ретко кад примети зато што су ипак професионалци и никада се није десило да је сцена стала и да се све зауставило.
И. Миклоши
