Растерећење од школских обавеза и давање простора да се више разговора на ту тему, као и упознавање наставника не само као радних тела, већ као целовитих бића која имају осећања, искуства, потребе и интересовања, понавља се у одговорима анкетираних током истраживања које је спровео Дечји савет, каже чланица Ксенија Бушковић.
Такође додаје да ђаци нису довољно информисани о раду школских тимова за заштиту од насиља, нити о разним могућностима деловања Ученичког парламента. Не знају коме и како могу да пријаве злостављање, па то и не чине, већ се поверавају искључиво најближем вршњаку. Непоштовање различитости је доминантан извор свих облика насиља међу децом, истиче.
Искуство обудсмана је да се у највећем броју случајева у васпитно-образовним установама проблем открива у тренутку кулминације и да се тек тада приступа његовом решавању.
– Казна може тренутно да доведе до неког бољитка, а чешће ствара контраефекат – додаје Јоланд Корора, заменица покрајинске заштитнице грађана – омбудсманке за права детета. – Детету морамо приступити индивидуално. Тек када оно схвати где је погрешило и почне да се мења, знамо да смо успели, а мислим да најмање то радимо. Одговорност свих нас је да стварамо друштво у којем се свако дете осећа сигурно и безбедно, у којем се негују узајамно поштовање и у којем заједно са одраслима учествују у свим питањима која их се тичу.
Према речима педагошкиње у ОШ „Петефи Шандор” Елвире Стевановић, дивна вест овог догађаја јесте што програм организују и воде деца, која често имају утисак да се одлуке које их се тичу доносе мимо њих.
– Некад понашања која ми дефинишемо као насилна јесу сигнал: чујте ме и видите ме. У популацији са којом ја радим, врло ретко је у позадини нека истинска жеља за насиљем. Они то и не перципирају тако, јер су усмерени ка себи, а наша улога је да им помогнемо да то учине на друштвено прихватљив начин – додаје Стефановићева. – Статистички, никада се више није говорило о насиљу, али имамо утисак да га никад није било више. Добар део одговора је у томе да смо више сензибилисани, па га сада другачије дефинишемо насиље, а некада бисмо га назвали дечјом игром или кошкањем.
Директорка Центра за социјални рад Јелена Зорић сматра вршњачко, као и сваку врсту насиља, сложеним феноменом који се не може линеарно посматрати.
– Нису довољни индивидуални третмани са децом која су починила неко кривично дело, него је потребно радити на неколико колосека, првенствено реорганизовати рад са породицама, школама и заједницом уопште, јер је то системски проблем. Морамо увести много више превентивних програма још од вртићких група. Вршњачко насиље се није знатно повећало, два одсто у односу на лане, али су све комплекснији његови видови.
Текст и фото: С. Милачић
