Председница њиховог удружења Нада Петровић казала нам је да је самоиницијативно отишла да разговара са директорицом школе, не би ли радила са децом оно што су некада оне правиле са својим бакама, али и училе у школи.
– Ми смо некада у школама имали предмет домаћинство, на ком смо учили да месимо и свашта да правимо – казала је Нада Петровић и додала да је већ имала једно окупљање и дружење са ученицима другог разреда. – Правили смо куглоф у нашим просторијама и свако дете је учествовало у процесу. Неко је мутио, а неко додавао материјал у смесу. У плану нам је даље да радимо са њима. Осим тога, показала сам им и наше радове. Волела бих да у тим активностима они учествују ван наставе. Планирам за Васкрс да их ангажујем, да месимо медењаке и да их они шарају. Мени је приоритет да они то раде, а не ја, да се забављају и да нешто науче.
„Лазарице” још од 2005. године удружују жене, које, како смо сазнали, учествују у свим сеоским активностима. Нада Петровић објашњава да уз подршку месне заједнице, организују пригодан ускршњи и осмомартовски програм.
– Где год и шта год да се у селу радило, ми смо се укључивале, када се правила капела на гробљу, док су радници тамо радили, ми смо кувале, носиле смо храну да људи једу, ма свуда смо се нашле да умесимо, скувамо, однесемо нешто, ми све добром вољом радимо – прича наша саговорница. – Пуно смо помагали деци с инвалидитетом и сиромашнима, како овде у Степановићеву, тако и у граду. Скупљамо чепове за акцију „Чепом до осмеха”, а деци у нашој основној школи, када крећу у први разред, увек купимо симболично неке поклончиће, а када завршавају осми разред од нас добију торту.
Њихово удружење организује и путовања по Србији па често иду у обилазак манастира и етносела. Свака од чланица има своје афинитете, па тако неко хекла, везе, шије кецеље, израђује прстенове за салвете, а неко израђује поклоне у декупаж техници, али ипак се све оне првенствено друже и чине нешто за своје село.
В. Б.
