Ограничења уведена ради спречавања ширења инфекције јесу у извесној мери утицала на масовност и на неке од обичаја који се том приликом упражњавају, али је помен песнику Бранку Радичевићу на вису названом по њему – Бранков вис на Стражилову, ипак одржан.
Помен су служили старешина манастира Ваведења Пресвете Богородице Душко Масларић и Доње цркве у Сремским Карловцима Слободан Вујасиновић, у присуству групе, могло би се рећи, сталних учесника манифестације. Овог пута тој групи, као нови учесници, придружило се и двоје малишана.
Редован, као и сваке године, изузев 1976. када је био у војсци, и 1999, када због НАТО бомбаровања урнак није одржан, био је јуче у цик зоре код Бранковог гроба Лазар Новић. С пријатељима он је већ у 5 сати био на Бранковом вису и пре доласка свештеника и поменуте групе Карловчана, запалио песнику свећу на његовом надгробном споменику.
Ове године на Ђурђевдан ка Стражилову се нису упутили Карловчани на коњима и у коњским запрегама јер их је пандемија КОВИД-19 онемогућила да на време поткују своје четвороножне љубимце.
По неким информацијама, Ђурђевдански уранак, као предратну карловачку традицију, обновили су 1972. богослови. Прича се да их је те године, када није било популарно упражњавати црквене обичаје, похапсила полиција. Од следеће године учесници уранка су и коњари, а међу
првима су били Стевица Јовановић Генерал, Ђорђе Нићифоровић и Васа Топољанин. По њиховим сећањима, полиција их је неколико година још пресретала и упозоравала да престану с том праксом.
Обичај је накратко замро, али је поново обновљен 1991, од када се, с изузетком 1999. и прошле године због обилних киша, редовно одржава. До пре неколико година је на празник Светог великомученика Георгија у Сремским Карловцима, осим литургија у свим православним храмовина, одржавана и литија градским улицама, уведена у време НАТО бомбардовања.
Култ чувеног песника Бранка Радичевића дуго је присутан у Сремским Карловцима. Осим актуелне вишедеценијске песничке манифестације „Бранково коло”, посвећене том поети, као и Ђурђевданског уранка, када се служи помен на његовом гробу на Стражилову, постоје подаци који говоре у прилог томе да се Бранку Радичевићу у 19. веку посвећивао један дан у години. Био је то такозвани Бранков дан. У почетку је то било 22. јула, дан преноса песникових костију из Беча на Стражилово 1883. године. Касније му је посвећиван други дан Духова. Карловачка хроничарка Теодора Петровић Мајица забележила је у својим „Сећањима” да су тог дана Карловци били пусти јер се више стотина житеља, што пешице, што на таљигама, упућивало на Стражилово, где су неки проводили цео дан. „О Бранкову дану био је обичај да се најмљена сељачка кола, окићена гранама липа, при повратку утркују. Тога дана Бранко је био присутан не само у целој стражиловачкој шуми већ и у целим Карловцима и њиховој околини”, записала је Теодора Петровић.
З. Милосављевић
