Изложба је продајног типа и Новосађани су добродошли да до 12. марта погледају разне креативне идеје преточене у предивне радове, који ће можда тако наћи пут до нечијег дома и тамо украсити зид, сто или терасу, а понуда је заиста разнолика.
– Изложбе ручних радова корисника су наша пракса и организујемо их два пута годишње јер желимо да покажемо шта раде током времена проведеног у дому – казала је руководилац дома на Новом насељу Анђа Берановић. – Они су заиста вредни и предани у стварању својих креација, стога на тај начин желимо да им одамо признање и дамо подршку и мотивацију за даљи рад и развијање свог талента, чак и у трећем животном добу. Желимо да покажемо јавности да живот у дому није само спавање, нега и исхрана. То јесте основа, али имамо и други, квалитетнији део дана, који је испуњен дружењем и рекреацијом.
На другом спрату, у соби за радну терапију, приказане су аранжиране корпице и саксијице с бројним цвећем, слике рађене од разних природних материјала, попут шкољки, коштица, пасуља, семенки и слично. Избор је заиста велики и може се наћи за сваког по нешто, од икона урађених пиринчем, слика с мотивима прављеним од канапа, преко подметача за шерпе, затим различитих чинија од глинамола, украшених разним бојама, претворених у различите облике, а ту су и лалице од рециклираног материјала сличног пур-пени. У понуди је и накит, од минђуша направљених од кончића за хеклање, до наруквица и огрлица од различитих материјала, а вредне руке корисница штрикале су yемпере и рукавице. Можда су неком потребни и јастучићи разних мотива и облика, или флаше украшене конопцем, прецизно урађене, с много пажње и стрпљења, до најситнијих детаља, да је тешко поверовати да је то урадила једна од старијих корисница. Али заиста је тако.
– Има око месец и по да нам је из Париза дошла Јелисавета Јухас, а тамо је радила као модни креатор 40 година, док је за шивећом машином провела пуну 51 годину – каже Анђа Берановић. – Њена прва хаљина још увек краси чувени музеј „Лувр”, за коју је, како каже, добила само захвалницу и похвалу.
По речима Јелисавете Јухас, оперисала је кичму и сада веома тешко хода, стога је дошла у дом и када је чула за изложбу, решила је да покаже својих руку дело. Изложила је блузе које је сашила од вискозе, али је морала да их скраћује и прекраја, зато што су првобитно биле кројене за Швеђанке, које важе за мало крупније жене.
Нама су за око запале иконе рађене разнобојним зрнима пиринча, са шарама и линијама поређаним с невероватном прецизношћу, да би и сам Пикасо позавидео на створеном ремек-делу.
– Раније сам радио више, а сад су већ почели болови да ме сатиру и треба ми недељу дана да урадим једну икону, што сам некад завршавао за шест сати – прича нам уметник који их је направио Петар Грегорин. – Посао доста зависи и од самог материјала и лепка, све док се не научиш и не стекнеш навику и рутину. Онда рука сама иде. Покушавао сам с лепком за тапете, али су ми зрна отпадала, па сада користим течни карбон-лепак, који се показао веома добро. Пиринач бојим темперама. Мени је драго када људи с радне терапије виде шта радим и неки су пожелели да их научим, те сада Зора баш лепо ради. Одушевљава ме што она има живаца за ту врсту уметности јер заиста је потребно имати доста стрпљења.
– Спојила сам се, игром случаја, с једним преварантом, који ме је молио да купим материјал и дао ми модел за блузе за Швеђанке, затим је отишао и више се никада није вратио, рекавши ми да радим с њима шта хоћу – прича наша саговорница. – Онда сам морала све да их прекрајам јер ми је он дао велике величине, а Французи су ипак ситнији, тако да сам тамо и све преправљала и надала се да ћу некад нешто продати. Остало ми је још десет блуза и овде сам их изложила. Можда ће се неком свидети те ће пожелти да их носи.
Осим корисника дома, своје ручне радове изложили су и корисници Дневног боравка, те се за њиховим штандом могао наћи велики број аранжираних корпица пуних разног цвећа, попут ружица, дана и ноћи и бонсаија различитих величина и облика. Осим тога, ко воли накит, може наћи уникатне ручно рађене минђуше, ланчиће и огрлице.
И. Бакмаз
