За мене се не може рећи да сам нека вртларица нити познавалац флоре. Када ме питају шта ми је омиљено, ја кажем једноставно: кале и лале. И то је то. За савршену оазу таквима као што сам ја свезнајући Гугл препоручује кадифу, бергенију, петунију, салвију и жилаве мушкатле, међутим, мени ће увек за око запасти егзотика.
Тако сам једне године удомила калцеоларију, у преводу са латинског ципелицу, која потиче са пропланака јужноамеричких Анда. Судећи по њеним надувеним јарким цветовима посутим леопардовим шарама, заклела би се да је са друге планете. Како ми је тераса окренута ка североистоку, била сам убеђена да ће уживати у сенци коју имам након једанаест сати.
Мазила сам је и пазила, али јој моја љубав није била довољна. Кажу, ако расцветала биљка вене, то се догађа из два разлога: или смо је изложили сунцу, или је нисмо довољно залили. Једноставни савети као за новопечене мајке: ако беба плаче, или је гладна односно жедна, или се унередила, а онда косу чупамо када се кроз глуву ноћ заори плач.
На сву срећу, биљке се не оглашавају, али ја ипак тешко заспим размишљајући која ли је тајна оних жена које само украду пелцер и он се прими.
Слађана Милачић
