Међутим, како се Бегеч развијао, данашњи вртић “Пинокио” наменски је изграђен 1972. године, када су постојале свега две васпитне групе, односно једна на српском, а друга на словачком језику.
- Данас имамо две јаслене и четири васпитне групе све на српском језику и у просеку се упише од 150 до 165 деце - рекла је главна васпитачица вртића “Пинокио” у Бегечу Верона Веселинов. - Увек гледамо да упишемо сву децу по конкурсу, чак и ако нису прошла на листи, јер желимо да изађемо свим родитељима у сусрет, како не би морали да их возе за град. Упис траје током целе године, тако да број уписане деце у септембру не буде исти као на крају радне године, али ниједно дете не остане без места у некој од група. Увек их се упише више од планираних капацитета.
Према њеним речима, васпитне групе су мешовите, односно чине их деца различитих нација попут албанске, словачке, мађарске и ромске. Сва деца углавном знају српски, те није било потребе формирати различите језичке групе, док неки родитељи желе да им деца уче српски јер живе ту, а не знају, те у складу са тим циљано и упишу децу у бегечки вртић.
- Имамо петоро предшколске деце која долазе из Бангладеша организованим превозом, заједно са основцима, јер смо инсистирали на томе да се она описмене и да им се пружи адекватан васпитно - образовни рад - каже Верона Веселинов. - Одлично су се уклопили, а деца уз децу све лакше савладају, тако да и они који не знају најбоље српски, врло брзо успеју да га усвоје и науче.
Како каже, сваке године се упишу и деца са посебним потребама по систему инклузије, па је тако и ове године у вртићу присутно једно дете. Уз помоћ другара, васпитача и осталог стручног кадра, они се лако уклопе и заинтересују да раде у колективу.
- Имамо одличну сарадњу са ШОСО “Милан Петровић” који нам доделе логопеда и дефектолога, те заједничком сарадњом дођемо до жељених резултата у раду - рекла је Верона Веселинов. - Са инклузивном децом се ради индивидуално или у групи, када сви заједно решавамо одређене задатке. Судећи по искуству и причи других колега и сарадника који раде у градским срединама, по њеном мишљењу, пуно је лакше радити у мањој средини. Деца су мирнија и више упућена у традиционалне и културне вредности, али и обичаје.
- Окружење је природније и имају више простора за игру, те су физички и способнија, ипак је сеоска средина симбол слободе и пространства - каже наша саговорница. - Често правимо излете по селу и водимо их на салаше у околини, а посетимо и пони фарму која постоји у Бегечу.
Осим тога, често организују дружења и са најстаријим суграђанима у Дому пензионера, али и са удружењима жена “Јефимија” и “Бели лабуд”. Родитељи су увек расположени за сарадњу и када год треба нешто да се уради, помогне или обезбедити, радо то чине и учествују у свим активностима.
И. Миклоши
Фото: С. Шушњевић
Пројекат "Приградска насеља Новог Сада" је суфинансиран од стране Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
