Десет година касније, након деценије ангажованог рада и заговарања права старијих грађана, покрет који је основала Меги Кун, са циљем активизма, некад и радикалног активизма међу популацијом старијих, остварио је своје највеће достигнуће – амерички Конгрес је 1986. забранио обавезну старосну границу за одлазак у пензију за већину послова. Данас једна од три особе у Европи, како млада, тако и стара, пријављује да је била жртва „ејџизма“, феномена који је, према Глобалном извештају Уједињених нација, распрострањенији од расизма и сексизма. Процењује се да се око 6,3 милиона случајева депресије у свету може приписати ејџизму.
- Радила сам у свом приватном ресторану у Сомбору све до пензије. Потом сам дошла у Нови Сад и сада ту живим. Доласком у нову средину први пут сам се осећала старо и беспомоћно - каже некадашња угоститељка и куварица Милка Дмитрашиновић. - До тада нисам ни знала шта су ејџизам и дискриминација старијих особа. Први пут сам то осетла одласком код лекара. На заказан термин сам у чекаоници провела цело радно време. Без извињења ми је речено да дођем сутра (ионако имам времена напретек - речи дежурне сестрице). Фонд ПИО је посебна прича. За запослене на шалтерима пензионери су докони паразити који живе на њиховој грбачи.
Некадашња библиотекарска саветница Библиотеке Матице српске Јасна Карталовић, сада у пензији, каже да је, захваљујући породици, здрављу и здравом окружењу, била поштеђена непријатности што стари, али да је немогуће не чути приче и не осетити стид и љутњу због искуства других којима је једина „грешка“ то што су стари.
- Зар није старење привилегија, онај БИНГО који живот не поклони свакоме?! - пита се Јасна Карталовић.
Као Европска престоница културе, Нови Сад је питање ејџизма отворио кроз језик уметности и то на несвакидашњи начин, не само у години престижне титуле, већ и у тренутку кризе која је погодила цео свет – пандемије коронавируса, а која се посебно, на различите начине, одразила на старију популацију. То није био само задатак скретања пажње на ту важну тему, већ и на укључивање старије популације у креирање и учествовање у програму, што су неки од њих први пут искусили. Неки су се чак први пут и сусрели са термином „ејџизам“.
Шта он значи и колико нам је познат? Ејџизам је општеприхваћени глобални термин којим означавамо стереотипе, предрасуде и дискриминацију са којима се старије особе суочавају у друштву, свакодневном животу, заједници, породици, а неретко и у односу са другим старијим особама. Припремајући нове пројекте, који се негде настављају на започете процесе и искуства у оквиру Европске престонице културе, за шта је инспирација била управо пример са почетка овог текста, глумица и драмски педагог Бранка Б. Бајић и глумац, менаџер и истраживач у култури Лазар Јованов истичу да су дошли до поражавајућих података, који позивају на хитне акције, а изазови су присутни широм Европе.
- Старији се осећају дискриминисаним, посебно када дођу у контакт са институцијама, тражећи информације или услуге у свим аспектима живота: здравствена заштита, пензијско и инвалидско осигурање, имовинска права, становање, образовање, култура, спорт, као и у области јавног информисања и медија - каже Бранка Б. Бајић. - Старије особе су често дискриминисане на радном месту или током запослења. Старије особе са инвалидитетом, које се суочавају са изазовима у коришћењу јавних простора и превоза, посебно су погођене дискриминацијом. Међу земљама ЕУ, перцепција дискриминације старијих људи је посебно висока у источном делу блока, а старије жене су посебно дискриминисана група. Скоро две од три жене старости 50 и више година редовно се суочавају са дискриминацијом, истиче Бајићева, која је темом ејџизма почела да се бави пре десет година, на пројекту „Театра заједнице„ у општини Чукарица у Београду са „ПОД Театром„. Од тада је са колегама, и локално и интернационално (европски пројекат CARAVAN NEXT), урадила велики број представа, перформанса и радионица са групом старијих и младих особа.
Нови Сад је 2016. године проглашен Европском престоницом културе за 2021. годину, међутим 2020. свет је задесила пандемија коронавируса. Година титуле се помера, али је Нови Сад брзо одреаговао и, као прави град културе, окупио уметнике око једне идеје, а то је посебно креиран, онлајн садржај. Поред тога, Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе“ тада је посебном акцијом, у сарадњи са компанијом „ИДЕА”, поделом специјалних поклона, указала захвалност новосадским уметницима и културним радницима у пензији, који су својим радом и залагањем допринели културној сцени Новог Сада и иза себе оставили бројне легате. Тада је покренут и први конкурс „Уметници. Сад“ који је имао за циљ да пружи подршку локалној сцени, а на том првом конкурсу учествовала је и Бранка Б. Бајић са пројектом #seNiorStakeover.
- Са колегом, редитељем Филипом Марковиновићем окупила сам групу новосадских пензионера и, кроз форму документарног филма, забележили смо њихова (не)кретања, размишљања и генерално, однос према ситуацији у којој су се задесили - прича Бранка Б. Бајић. - У години титуле смо са Удружењем пензионера „Сениори” реализовали пројекат „Винтиџ Театар“ који је резултирао представом „Кад порастем бићу стар/а“. Учесници пројекта „Кад порастем бићу стар/а“ били су поносни на то што су урадили. Нико од њих раније није учествовао у таквом позоришном процесу, који је њима дао простор да се изразе, искажу своје ставове, осећања, пренесу своја искуства и искуства других. Током процеса многи од њих су се први пут сусрели са термином ејџизма. И сада нас многи од њих зову да питају када настављамо. Реакције публике су то и потврдиле. Људи су плакали, смејали се, замислили се. Видели смо да нико није остао равнодушан. Свакако су били дирнути.
Јасна Карталовић и Милка Дмитрашиновић биле су једне од учесница у представи „Кад порастем бићу стар/а“.
- Док сам радила била сам веома успешна пословна жена. Одласком у пензију на неки начин сам се изгубила, изгубила сам себе као личност. Нисам се сналазила у тој улози пензионера. Размишљала сам како, где и на који начин да се покренем. Случајно сам прочитала Фејсбук објаву Бранке Бајић о почетку рада „Винтиџ Театра“. Дошла сам и одушевила се, поново сам пронашла себе. Током рада на пројекту од осталих учесника сам дознала са каквим се све проблемима суочавају. Не само у здравству и осталим државним установама, него и у породици, и у свакодневном животном окружењу - сећа се Милка свог искуства, а да је оно било драгоцено потврђује и Јасна. - Упознала сам сличне себи и оне другачије. Да, старимо свако на свој начин, али друштво, односно систем који све нас етикетиране са „65+“ из патријархалног друштва, у којем се знао поредак младих и старих, брзином комете пребацује у неоколонијализам, у безнађе и пропадање. Сабрани из разних удружења пензионера позивали смо једни друге да се окупимо и да кроз дружење пружимо својим искуством младима поруку коју неће прочитати као рекламу на ТВ-у, ни на друштвеним мрежама, интернету. После представе „Кад порастем бићу стар/а“, млади су изашли сузних очију, а наши исписници са осмехом и честитајући нам - каже Јасна.
Бранка Б. Бајић додаје да овакви процеси, неоспорно, отварају људе, освешћују догађаје, приче, механизме - личне и друштвене за које људи нису ни знали да имају или су их заборавили.
- Рецимо, вежбајући једну монолошку сцену, једна учесница све време говорења текста главу држи доле ка поду. И ми је враћамо десетинама пута са индикацијом да текст говори усправне главе. А она сад, већ мало и изнервирана и самом собом и нама који је враћамо, бесно каже: „Како да држим главу горе кад цео живот радим, а директор, кад ме види да са неким разговарам, опомиње ме да спустим главу и радим!?“ - објашњава Бранка.
Лапот – филм о сенициду савременог доба
Бранка је са Лазаром Јовановим и још неколико колега уметника основала удружење „Артичока“ у жељи да имају базу за бављење ангажованим партиципативним уметничким пројектима. Управо ће то удружење на Академији уметности у Новом Саду реализовати пројекат у вези са Бранкином докторском уметничком дисертацијом која се бави истраживањем антропологије старости кроз перформативне уметничке медије, анализом методологија примењеног позоришта за популацију старијих и креирањем новог методолошког приступа у раду са овом популацијом. Поред тога, ово удружење управо снима и кратки играни филм са сродном проблематиком сеницида „Лапот„.
- Реч је о феномену напуштања најстаријих чланова породице, са очекиваним фаталним исходом , који би могао бити окончан ритуалним убиством или самоубиством најстаријег члана породице - објашњава Бајићева. - Најпознатија претпоставка за овај митски сеницидални ритуал свакако је економска: у тешким друштвеним околностима када је било тешко доћи до хране, свака уста која нису могла сама себи да прибаве храну била су терет. Језиком кратког играног филма бавимо се Лапотом савременог доба. Ова друштвена породична драма отвара питање одговорности бриге о старима унутар породице. У Србији, као и у многим другим културама, нпр. у Јапану, лојалност родитељима и неговање старијих чланова породице уткани су у традицију. Међутим, савремена породична парадигма се мења, родне улоге се мењају, људи морају много да раде да би зарадили за пристојан живот. Као резултат, многе породице покушавају да уведу своје родитеље у старачке домове. У Србији постоје негативне друштвене предрасуде према онима који своје старије чланове смештају у старачке домове, чак и када су разлози за то оправдани и рационални. Ипак, код нас постоји укорењена друштвена перцепција да је то један од начина да се избегне одговорност бриге о старима, да их напуштате. Таква перцепција старачких домова, као крајњег одредишта, била је полазна тачка за овај сценарио.
Премијера филма се очекује на јесен ове године, а Лазар и Бранка верују у успех овог филма, јер режију и сценарио потписује Огњен Петковић, наш вишеструко награђивани и међународно признат редитељ кратког метра.
У оквиру ЕПК пројекат за одрживу методологију
Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе“ и у овој години наставила је да се кроз уметност бави темом ејџизма и то кроз пројекат „Аге Агаинст тхе Маћине„, у сарадњи са Црвеним крстом Србије и партнерима из Португалије, Италије, Пољске и Данске. Јованов, који као сарадник за програмска партнерства у Фондацији ради на том пројекту, каже да је намера да се створи међународна мрежа солидарности, коју ће чинити пет градова из пет ЕУ земаља која ће се супротставити проблемима дискриминације старих особа и неједнаком друштвеном и економском третману и статусу старијих лица у Европи, користећи комбинацију различитих партиципативних позоришних метода.
- Кроз међугенерацијску сарадњу и уметнички активизам, намеравамо преиспитати постојеће законе и политике у Европи, укључујући земље кандидате, који се тичу старије популације, промовишући једнакост и људска права као основне вредности ЕУ. Посебно ћемо се бавити темама дискриминације старијих лица, нарочито старијих жена, у социјалним политикама, здрав-
ственом систему, медијима и култури. Основна амбиција пројекта је да променимо слику о старијим људима, која је резултат дискриминаторских предрасуда, те да дамо допринос побољшању квалитета живота старијих суграђана, ослањајући се на међугенерацијску солидарност. Кроз сарадњу друштвено ангажованих уметничких колектива и стручњака у области права старијих особа, стварамо јединствену хибридну одрживу методологију за рад са вишегенерацијским заједницама, која је ефикасна у оснаживању грађана, заснована на заједништву, солидарности, укључивању и активном учешћу у друштвеном животу - објашњава Јованов.
А чему све то? Поставља питање Јасна Карталовић.
- Верујемо у реч написану и гласно изговорену, у представи је то и вапај, јер све је искуствено потврђено, зато је то наше оружје којим к(п)уцамо на савест друштва и отварамо очи младима. Проблеми у породици, здравству, материјално пропадање, културолошко ниподаштавање, живот на маргини... има ли краја? „У почетку беше Реч…” Ја верујем у ТУ реч, у снагу лепоте речи, доброту, истину, уметност, а гласноговорницима љубави дајем свој глас јер верујем да ће они променити свет набоље. Да ли је то прави начин? Видећемо.
Б. Павковић
