Овакво стање, наводи се, „доприноси одржавању дискриминације и има дугорочне, штетне последице по буyет града Новог Сада, у виду додатних издвајања за здравствену заштиту и систем социјалне заштите”. То ипак не значи да се превиђа одговорност ромске заједнице, која „нема довољно свести о јавном добру као вредном”, па ни пасивизам односно „научена беспомоћност”, од оних са најнижим социоекономским статусом, до оних који се баве активизмом, али се не ангажују адекватно и довољно да би постигли значајније промене. Једна група проблема потиче из неинформисаности ромског становништва о видовима помоћи која им је доступна, што значи да се неки никада и не обрате држави или невладином сектору, уз чију подршку могу остварити нека права, па тако само појединци примају социјалну помоћ. Занимљив је податак из поменутог истраживања да једино Роми на Адицама знају да би за подршку требало да се обраћају својој месној заједници и градским управама, док је житељима Бангладеша примарна адреса Центар за социјални рад.
Према речима ауторке Винке Жунић, досадашњи друштвени догађаји уче нас да кризу највише осете најсиромашнији који немају развијене системе заштите или самозаштите у случају непредвиђених околности, па је тако главни доживљај Новосађана Рома и Ромкиња у време пандемије био да су потпуно заборављени и препуштени сами себи у борби за опстанак. Они који су радили на црно пре него што је корона почела да хара, а најчешће на грађевини или пијаци, преко ноћи су остали без икаквих примања и права из радног односа, наводи се у публикацији. Као највећи изазов истичу онемогућено кретање у време полицијског часа, па самим тим и сакупљање секундарних сировина, што је највећем броју породица из неформалних ромских насеља, примарни, а често и једини извор прихода. Кретање је било неизбежно и када би свакодневно доносили воду са оближње бензинске пумпе, у пластичним балонима, кажу житељи Шумице. Према извештају из овог насеља, органи реда нису благонаклоно гледали на то, па поједини Роми сведоче о казнама и данима проведеним у затвору, док је више становника Великог рита потврдило да им је контролисано и ограничавано кретање и мимо полицијског часа. Следећи изазов са којим су се суочавали становници ромских насеља биле су дезинформације које су кружиле и тешкоће у одлучивању коме да верују, тако да многи од њих нису смели данима да напуштају своје домове, а препоруке о ношењу маски и рукавица им је било веома тешко да поштују јер им ова средства на почетку проглашене епидемије нису била ни доступна, ни новчано приступачна, истичу испитаници.
Како наводе, у тешким тренуцима од велике помоћи биле су им донације у виду пакета хране које су им обезбеђивале невладине и верске организације, мада опет само онима који су са њима били у контакту. Становници насеља Велики рит кажу да им је и Центар за социјални рад достављао прехрамбене пакете, али је њихов садржај био довољан за два дана. Поједине породице користиле су услуге Народне кухиње, која им је доносила оброке на кућну адресу. У насељу Шумица, ЈКП „Водовод и канализација” поставило је цистерну са водом, тек након упућене молбе представника Удружења ромских студената, додају.
Од инфраструктурних проблема унутар ромских насеља, учесници истраживања најчешће наводе лоше снабдевање електричном енергијом, затим нерешено питање канализације, неодношење смећа, те недостатак расвете и асфалтираних путева. Како кажу испитаници који живе на Адицама, канализациона мрежа постоји у том делу града и на њу су прикључене све комшије, до почетка ромског насеља, које је у томе изопштено. Веома честа потреба овдашњих становника јесте новчана подршка како би адаптирали животни простор - изградили купатила, санирали кров, променили столарију или купили белу технику. Житељима у Шумици огроман проблем ствара и чињеница да из насеља нико не односи смеће, те они практично живе на депонији. Како сами наводе, ту га је било и када су се доселили, а сами немају начин да толику количину изнесу из краја.
Следећи изазов са којим се сусрећу јесте дискриминација. По речима испитаника који живе у Шумици, комшије из околних зграда не устручавају се да Ромима и Ромкињама из овог насеља ставе до знања да нису добродошли, те их пријављују органима реда и мира због буке, лоше хигијене, изношења крупног отпада у контејнере, па чак и тога што њихова деца користе оближњи парк за игру. Репресију, кажу, доживљавају и од представника институција, пре свега полиције, која им усмено забрањује да се окупљају на игралишту.
Слађана Милачић
