У „Зоохигијени и ветерини” рекли су да нису надлежни за тај случај. Исти одговор стигао је и из „Циклонизације”. Тек после још неких позива, пронађена је права адреса: Покрајински завод за заштиту природе. Та установа се брине и о заштићеним животињским врстама, а змије спадају у ту категорију. Њихови стручњаци су изашли на терен, ухватили гмизавца и сада следи даљи поступак збрињавања.
Испоставило се да је реч о рибарици или речној змији, која се још назива и поточара. Претежно се храни мањим рибама. Због шара, назива се и коцкаста водењача. За разлику од белоушке, којој је сродна, нема мрље у задњем делу главе. Глава јој је троугласта и издужена, а горња страна тела светломрка или маслинастозелена с тамним квадратастим шарама. Достиже величину до метра. Живи најчешће у текућим водама с брзим током.
Стручњаци саветују да, када се угледа змија у кући, дворишту... не треба паничити. Ако је могуће, треба је обићи, а никако је хватати рукама. Треба звати стручњаке Завода, који ће вас спасити од нежељеног „госта”.
Змије које се могу наћи у Србији обично нису отровне и не представљају опасност по човека, а изузетак су поскок и шарка, које настањују пределе јужно од Саве и Дунава, односно брдско-планинске крајеве и камењаре. Уједи неотровних змија нису опасност по човека, али ако се то ипак догоди, најбоље је обратити се лекару да би се рана очистила, да не би дошло до инфекције. У Србији живи десет врста змија, од којих три припадају породици љутица, а седам фамилији смукова.
Змије које се срећу у равничарским подручјима Србије су неотровне и безопасне – ако се изузме неколико локалитета у Војводини на којима има шарки. Најчешће се срећу смукови и врсте везане за воду, рибарице и белоушке. Све те врсте могу да нарасту до метар и по, па и два. Све змије могу да пливају и углавном се добро пењу по вегетацији и кућама.
Н. С. Х.
