„Поносан сам на свог деду Милу, делегата Велике народне скупштине у Новом Саду која је пре 100 година донела одлуку о присаједињењу“, тако започиње причу 54-годишњи Миливој Јовкић из Оџака о свом деди Миливоју Јовкићу (1888–1944) чије име носи.“Дуго се ћутало о том великом историјском догађају и драго ми је да смо коначно почели све више да говоримо о њему. Био је то велики догађај, не само због историјских одлука него и демократичности јер на том скупу није никоме ни по којој основи није било ускраћено право да гласа и учествује у доношењу одлука. Тог дана први пут су и жене и сиромашни људи добили право гласа.“
Миливој Јовкић је рођен 25. јуна 1888. године у Лалићу, у сељачкој породици, од оца Данила и мајке Драгиње, коју је изгубио кад је имао само две године. Био је унук првих Јовкића који су под вођством Арсенија III Чарнојевића међу 300 српских и словачких породица населили коморско добро пустару Лалић у Бачкој између 1760. и 1790. године.
„Деда је за својих 56 година преживео два светска рата. Какав је био човек? Најбоље га описују речи „наш Мила”, које би изговорили Лалићани. И познаници и пријатељи, као и родбина и пријатељи, и синови и кћерке када причају о деди Милу“, каже унук Миливој Јовкић.
Његов деда је дан одржавања Велике народне скупштине, 25. новембра 1918, имао 30 година. Тог дана је испунио своје снове и снове старијег брата Проке Јовкића – Нестора Жучног, песника, добровољаца, учесника Балканских ратова и Првог светског рата, који, нажалост, није доживео дан одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, чији долазак је често наговештавао у својим родољубивим песмама. Прока је као Генералштабни преводилац у Влади Србије умро од пегавог тифуса у Нишу 1915. године.
Породица Јовкић је неко време живела у Америци. Наиме, незадовољан тешким условима живота у Аустроугарској монархији, Миливојев отац Данило је одлучио да се с малолетним синовима, 17-годишњим Проком и 15-годишњим Миливојем и другом супругом Саром Куњић, отисне из малог бачког села у Америку. Фебруара 1904. године породица је кренула на пут у обећану земљу, али је убрзо морала да схвати да ни тамо не теку мед и млеко. У почетку су радили у челичани у Питсбургу, али су се због тешких услова живота и рада често селили из једног града у други и из једне фабрике у другу. Све се сводило на грубу експлоатацију радника. Била је то Америка почетком 20. века. Прока је почео да пише родољубиве револуционарне песме, што је пријало ушима земљака на раду у челичанима и угљенокопима и постао је цењен песник међу исељеницима. Оцу Данилу, међутим, није се баш допало то што Прока толико времена троши на ствари које није желео да схвати и убрзо се разишао са старијим сином, који је већ тада успоставио контакте с виђенијим Србима исељеницима. Међу њима и Николом Теслом и Михајлом Пупином, који су били спремни да подрже Прокин књижевни рад.
Миливој је радио с оцем и мајком тешке физичке послове, иако је тада био дете. Породица након три године пороведене у Америци није видела перспективу за себе у обећаној земљи и, попут многих Срба из Бачке, у пролеће 1907. вратила се у Лалић. Исте године у октобру 19-годишњи Миливој се оженио с годину млађом Пелагијом Пеком Маливук. У наредних 20 година су изродили шесторо деце, синове Данила, Каицу и Јована и кћерке Драгињу, Евицу и Јовану.
По избијању Великог рата, Срби из јужне Угарске су били мобилисани у аустроугарску војску, али су многи пребегли на супротну страну, не желећи да се боре на страни Аустроугарске, док су многи, као политички сумњиве особе, били интернирани. Миливој није био мобилисан у аустроуграску војску, њега су га као политички сумњиву особу интернирали у Сегедин због брата, револуционарног песника Проке, који се 1911. вратио из Америке и по избијању Великог рата обукао српску униформу, али и због њега самог, да би га онемогућили да и он пребегне на супротну страну.
Успомене из Бачке Паланке и Куле
Јованка Ђукић, учитељица у пензији из Бачке Паланке, Миливојева унука од најстарије кћерке Драгиње, прича да је деда Мила много пута с радошћу и тугом причао о Великој народној скупштини. С радошћу и поносом јер је био делегат тог историјског скупа народа, а с тугом што његов брат Прока није доживео остварење вишевековног сна Срба из јужне Угарске о присаједињењу Србији. Вера Влашкалић, друга унука, рачуновођа у пензији из Куле, кћерка Миливојевог сина Каице, сачувала је многе ствари свог деде. Писма из Америке, фотографије и забелешке старе више од 100 година остављају снажан утисак на свакога ко има прилику да и сам види те драгоцене успомене.
Средином 1918. године, због антиратног расположења у Аустроугарској, Миливој је враћен у Лалић, али су аустроугарске власти захтевале да се свакодневно јавља у месну полицијску управу.
„Деду би сваки погрешан корак довео до новног хапшења и интернирања, али и ликвидације његове породице“, прича унук.“Након капитулације и распада Аустроугарске, у Лалићу су 1. новембра с огромним одушевљењем изабрани делегати за Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена. Међу честитим и храбрим људима Срби су изабрали Миливоја Јовкића, а Словаци Валента Јана Кушњера.“
У Лалићу и даље живе Миливојеви потомци, праунуци Драгослав и Александар с породицом, док су се потомци Валента Јана Кушњера после Другог светског рата одселили у иностранство.
У новој држави Миливој је добио од државе пет јутара земље и са супругом Пелком отпочео миран живот. Миливојева породица између два рата се бавила земљорадњом, имала је и мали погон за млевење кукуруза и осталих житарица. Године 1934. је у 68. години умро Миливојев отац Данило, а три године касније у 48. години и супруга Пелка. Била је то велика трагедија за Миливоја, који је остао сам са шесторо деце, од којих је четворо било малолетно. Најмлађи син Јован, отац нашег саговорника, тада је имао осам година. Убрзо је започео и Други светски рат.
„Када је мађарска војска 1941. године окупирала Бачку, у намери да поново заузме своју некадашњу територију, Србе је делила на староседеоце и оне који су колонизовани 1918. године“, прича наш саговорник. Од староседелаца су захтевали апсолутну лојалност и радно способне мушкарце одводили на принудни рад, у „мункаше”, док је колонизовано становништво интернирано и ликвидирано. Дедини синови Данило и Каица су одведени на присилни рад.
Каже и да постоје писани документи о томе да је његов деда за време Другог светског рата био више пута хапшен и испитиван по више месеци јер је окупатор све време сумњао да сарађује с партизанима, али није могао то и да докаже. Миливој је последњи пут хапшен пред пред крај рата, у лето 1944. Одведен је у сомборски затвор, одакле је почетком сптембра 1944. године побегао заједно с Миланом Недељковим. До 16. октобра, односно до ослобођења Лалића, скривао се у кукурузиштима између Лалића, Филипова и Оyака и све време је био у контакту са Светиславом Величковићем Цветом, командантом бачкопаланачког партизанског одреда. Постоје писани документи и о томе да је деда Миливој био задужен за контакте с Црвеном армијом, односно руском војском која је пролазила кроз Лалић.
„Отац ми је много пута причао о томе да је деда приликом ослобођења Лалића, када је бачкопаланачки партизански одред ушао у село, спречио неколико ликвидација невиних људи из села који су били лажно оптужени за сарадњу с окупатором. Захваљујући деди, који је тада био први човек Месног народноослободилачког одбора, у Лалићу партизани никога од мештана нису стрељали као што је то био случај у другим местима. О томе такође постоје писани документи“, прича наш саговорник, Миливојев унук од најмлађег сина Јована.
Миливој Јовкић је умро од инфаркта 12. децембра 1944. године у Лалићу.
Ержебет Марјанов
