„Радујем се путу!“, прича за „Дневник” 58-годишња Елеонора Јунод Мичатек, унука Људовита Милоша Мичатека, једног од председавајућих Великој народној скупштини. – Историја ме је одувек занимала, сад једва чекам да о том великом историјском догађају сазнам још више у Новом Саду.
Каже да би била најсрећнија на свету да је могла заједно с оцем Микулашом Мичатеком, сином Људовита Милоша Мичатека, дочекати тај јубилеј у Новом Саду.
„Отац је и у дубокој старости стално говорио да би волео да још једном дође у Србију и да види Нови Сад, али, нажалост, срце му је недавно престало да куца“, каже Елеонора.
Она је прва од потомака делегата Велике народне скупштине који су, посредством посланика Скупштине Војводине Павела Суровог, прихватили позив нашег листа да причају о свом претку и пошаљу неколико фотографија из породичног албума.
„О обележавању јубилеја сам сазнала од Павела Суровог из Кисача. Он нас је пронашао у Швајцарској, успео је да ступи у контакт с мојом мајком. Више пута су разговарали и том приликом је господин Сурови оживео успомене на Велику народну скупштину у Новом Саду. Испричао нам је какав се програм припрема поводом великог јубилеја“, наводи Елеонора.
„Све нас је веома обрадовало што ће деда, заједно с осталим знаменитим људима из тог времена, коначно добити заслужену пажњу. Прошло је више од пола века откако су некадашња чехословачка удружења иницирала да деда, као заслужни грађанин Новог Сада, добије споменик, али нису успела у томе. Много су ти људи учинили за слободу и равноправност, али, нажалост, дуго, дуго нисмо ништа могли знати о њима, тај део историје је годинама био покривен велом...“
Ко је био Људовит Милош Мичатек? Какав је био човек? Какав је био отац и супруг? Какав је био политичар, у чему је била његова заслуга? Питања које је често постављала и Елеонора јер, када се она родила, деда већ одавно није био међу живима, али је слушала приче о њему од оца и осталих чланова породице, који су увек с великим поштовањем изговарали његово име.
– Сећам се, у дневној соби смо држали дедин велики портрет. Насликала га је прва академска сликарка у Југославији Зуска Медвеђова, која је завршила академију у Прагу. Поред дединог портрета ставили смо слику оца и брата, који носи дедино име, и те портрете смо потписали с „Три генерације Мичатекових”. Деда је умро млад, у 54. години, када је мој отац имао само осам година. Деда је имао срчаних проблема, лечио се у Бечу. Тамо је и умро 1928. године. Био је то велики шок за породицу, која је после дедине смрти напустила Нови Сад и Кисач и преселила се у Тренчин код баке Штефаније Мичатек – прича Елеонора.
Каже да је до своје осме године живела с родитељима и братом у Братислави, код мајчине родбине, али су често одлазили код очеве родбине у Тренчин. Тамо је и слушала највише прича о деди. Тамо је чула да је деда рано изгубио мајку. Имао је само четири године када му је мајка умрла. Њега и његове сестре је отхранио отац Јан Бранислав Мичатек, евангелистички свештеник и учитељ из Кисача, који је био творац симбола Словачке Републике.
Елеонори су причали и да јој је деда био вредан и веома ангажован човек. Као познати новосадски адвокат, био је политички веома активан. Осим посла у адвокатској канцеларији, много се ангажовао и у раду Евенгелистичке цркве у Кисачу и био је истовремено и уредник политичко- друштвеног магазина „Долноземски Словак” који је издавао с др Милошем Крном.
Људовит Милош Мичатек се касно оженио. Имао је седморо деце: кћерке Олгу, Штефанију, Ану и Катарину и синове Микулаша, Људовита и Владимира. Сви су били високообразовани.
Дирљиво писмо из рата
- Кажу да је деда био веома пријатан, толерантан и стрпљив човек, увек спреман да помогне свима. У своју кућу примао је људе с различитим проблемима. Кажу да никога није пуштао да оде док не нађу неко решење, макар алтернативно, за проблеме с којима га је тај потражио. Много је урадио за једнакост Словака у новој држави. Срби су га уважавали и поштовали. Деда је био учесник Првог светског рата. Отац ми је дао његово дирљиво писмо из рата, пуно љубави према мом оцу и тетки Олинки. Није веровао да ће га преживети... То писмо отац је чувао као зеницу ока – каже Елеонора.
– Отац је, попут деде, био доктор првних наука. Неко време био је правник председника прве Чехословачке Републике Бенеша, али су га комунисти деградирали. Стриц Људовит је такође био доктор правних наука, радио је у дипломатији, али је био прогоњен од комуниста и страдао под неразјашњеним околностима. Стриц Владимир је био доктор медицине у Канади, тетка Олга је била учитељица, Штефанија је завршила вишу економску школу и такође је радила у Канади, Катарина је докторирала филозифију и била је професорка у гимназији у Тренчину, а тетка Ана је била новинарка и уредница. Бака је бринула о деци и водила велико домаћинство у Новом Саду и Кисачу. Била је презаузета жена јер им је кућа увек била пуна, стално су примали посете високих званичника и личности тог времена. Деда није дозволио да толики терет падне на бакина плећа па је ангажовао послугу која је била од велике користи – каже Елеонора.
Толерантан и стрпљив човек, добар политичар, борац за слободу и правду и равноправност, узоран супруг и отац... Речју, Људовит Милош Мичатек је био частан човек без мана, али пре него што смо дошли до тог закључка, Елеонора открива да је деда ипак имао једну велику ману...
– Много је пушио! Отац ми је причао да се у његовој адвокатској канцеларији дим могао сећи... Тада се вероватно није много ни знало о штетности пушења Отац је био уверен у то да је то претерано пушење и угрозило дедино здравље. Не знам. Умро је млад, а мени је јако, јако жао што га нисам упознала....
Ержебет Марјанов
