- Мене је деда учио, ако немаш гостима да понудиш печење, бар им дај обичног ’леба и чашу воде!
Међутим, стићи до Марковићева прави је изазов! Провлачећи се кроз Стари Лец и Дужине асфалтом који вијуга и водоравно и хоризонтално, стижете до села где вас најпре дочекују два лежећа полицајца, као и добри и великодушни домаћин који је рад да покаже своје родно место показујући сваки кутак и промене којих има, али које додуше споро донде стижу. На самој граници с Европском унијом, која се чини никад ближа, живи највише Срба, а потом и нешто Мађара. Кад се сви скупе, не рачунајући бројније псе луталице с којима муку муче јер су врло страствени чувари села, у Марковићеву преспава 121 особа. У нека најбоља времена, којих се сада мало ко сећа, то место је имали скоро хиљаду становника.
- Била је зачета и једна страна четврте улице, али се стало с тим - препричава Ћирић оно што су старији од њега њему препричавали. - Сад имамо 55 кућа у којима живи бар један човек, још 20 празних кућа и 50-60 плацева. Сад се кућа може купити и за 500 евра.
Пре него што је Марковићево 1946. добило име по Светозару Марковићу Този, звало се Крива Бара, а пре тога Торотонско Ново Место. Без обзира на то који је назив писао на таблама на улазу у село, и Брзаву су некад звали Бегејом, премда за тим нема неке логике. Упркос томе, вода је, уверавају нас, изузетно лековита да у њој живе и видре, шкољке, ракови и неке рибе које су врло пробирљиве и захтевају изузетно чисту воду.
Крче жбуње у парку и на гробљу
Одржавати Марковићево није напорно, бар тако каже Карољ Радако који је ангажован преко јавних радова. И, откако је добио ту „улогу”, дечји парк је коначно повратио своју функцију, а гробље је такорећи оживело! Раскрчивши жбуње и којекакав коров, гробовима се опет може прићи, чак се сад и разазнаје да је лева страна православна, десна католичка, а „тамо горе” су немачки и јеврејски гробови.
- Одговорни су мештани па одржавају то што средим - објашњава нам Карољ, поносан што га комшије хвале јер је вредан.
- Лети, малте не, Брзава пресуши, али се и даље купамо, мада не бисмо смели - прича нам домаћин. - Хтели смо да се отвори овде малогранични прелаз, али ништа од тога није било. Да га имамо, млади би нам више остајали, а ово би било транзитно место.
Од укупног броја становништва око 40 одсто је оних које Ћирић сврстава у младе, а заправо имају до 60 година. Од 1973. године им не ради локална школа, те 12 деце предшколског и основношколског узраста сваког дана путује у Велику Греду, док имају још двоје младих у средњој и двоје на факултету.
Тамо где кола нису луксуз већ нужда
Најмлађи даса у Марковићеву још увек је једноипогодишњи Едвард Нађ који са младим родитељима, Кристином и Золтаном, живи у кући и трчкара са паткама по дворишту. Бар кад је расположенији него што смо га затекли...
- Мирно је у селу, нико никоме не смета, свако има свој мир и безбедније је - каже тата Золика, који за сада планира да породично остану у селу, али да би било боље, због сина, да оду негде где има вртић и школа. - Морамо да идемо у Пландиште за све што нам треба, гориво, лекар... Могло би се рећи да је напорно.
И њихова комшинца Весна Хајдуковић има сличну муку, нарочито што њена седмогодишња ћерка мора да путује у школу, а аутобуса ретко има. Како каже, у селу аутомобил није луксуз већ потреба, а све остало јој је потаман.
- Живела сам и у Београду, па је мени овде супер, ништа живо не бих мењала, једино да ми је превоз доступнији, јер се све своди на сналажење - искрена је Весна.
- Сада нас је мало, али смо добро распоређени, има нас од Немачке до Јапана, а и по Вршцу, Београду, Новом Саду, Зрењанину - набраја наш саговорник.
Они који су верни Марковићеву, те још увек у њему живе, махом узгајају соју, будући да им је земљиште претежно четврте и пете категорије, тако да добију 18 метара по јутру. Они који се баве сточарством имају мање среће и профита од те гране која полако јењава.
- До пре петнаестак година нам је радила економија на 1.000 катастарских ланаца земље и прехрањивала 20 породица. Када је угашена, неки су отишли у пензију, неки умрли, а млади су прешли у друге фирме - присећа се председник Месне заједнице.
Поштар редован гост
Ако ништа друго, бар пошта долази у село чешће од лекара. Сваког четврта Данило Поповић из Милетићева, бициклом, мотором или колима, све зависи од временских услова, разноси коверте и покупи нове трачеве.
- Држим три села: Марковићево, Милетићево и Банатски Соколац. Милетићево је најурбаније и најуређеније, није што је моје - каже поштар, признајући да, у зависности од боје коверте, бива омиљени гост.
Зато се сада кују планови шта и како за убудуће... Најпре би требало средити да лекар долази двапут месечно у Марковићево, потом да се уради улична расвета како ваља, као и да се пресвуку путеви стари 40 година. На списку је и идеја да се донесе неки законски акт који би се тицао одржавања напуштених кућа које овако само руже слику мирног и безбедног сеоцета.
Леа Радловачки
Пројекат “Пландиште правовремено”, реализује ДВП дигитал, а суфинасира општина Пландиште. Ставови у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове органа који је долелио средства.
