Модератор панела, независни новинар Дејв Китинг, изнео је статистку за коју је рекао да је “ужасна” додајући да неједнакост брзо расте. Као пример тога навео је да је сада директори зарађују преко 300 пута више од просечног радника што је вишеструко увећање у односу на период од пре 30 година.
“Богати се све више богате, док сиромашни постају све сиромашнији”, закључио је Китинг.
Бивши премијер Грчке Џордз Папандреу рекао је да свакако постоји осећај неправде.
“Постоји осећај неправде. Осећај да радите а да нисте плаћени колико вредите, што је довело до расположења против система у друштву”, рекао је Папндреу.
“Процена је да је око 25 билиона долара у офшор рачунима. Говоримо концентрацији новца која је уједно и концентрација моћи. Тај новац изазива корупцију друштва када се у њега врати. То подрива политику и осећај да систем ради за вас. Видимо све више тога”, казао је Папандреу, нагласивши да такве податке лако манипулишу поједини делови становништва.
Председник академије “Глобал сивикс” Хакан Алтинај сложио се са Папандреуом. Он је нагласио да је глобална средња класа победник у последњих 25 година рекавши да људи у Кини, Индији, Бразилу и Индонезији живе боље него пре 25 година.
Декан Школе међународних односа Унивезитета ИЕ (Ај - И) рекао је да је у последњих две до три хиљаде година у друштву забележен линеаран раст, док је раст од индустријске револуције експоненцијалан.
“Живимо на врху тачке експоненцијалног раста”, наводи Муњиз.
Он је изнео стах од стагнације плата у друштву, док продуктивност расте.
“Глобализација се догодила на тржишту, али не у другим пољима и тај нерегулисани капитал подрио је друштвени уговор”, рекао је Муњиз, додајући да је дошло до краха друштвеног уговора и да је стагнација средње класе у сржи политичке динамике.
Постоје многе врсте неједнакости, између држава на северу и југу, регионална неједнакост, неједнакост међу људима унутар једне државе, оцењује професор јавних политика Универзитета Џорџ Мејсон, Џек Голдстоун.
“Неједнакост је довела до промене у култури. Људи мисле да више нису битни и то их чини беснима, а тај бес не упућују према богатима, већ према политичарима, експертима, мигрантима и странцима за које сматрају да су постали успешни на нефер начин”, рекао је Голдстоун.
Он наводи да је глобализација требало да свима пружи једнаку прилику, где год се они налазили, међутим, изгледа да је пружила прилику само неколицини.
Голдстоун стога закључује да народ због тога жели јаке националне лидере који би требало да их бране, наводећи примере САД, Пољске, Турске и Филипина, као и десничарске странке Алтернативе за Немачку (АфД), која је након успеха на овогодишњим изборима обећала да ће на прво место ставити интересе националне заједнице.
“То ствара ризик стварног конфликта”, наводи Голдсдтоун.
Он додаје да постоје “фрактуре” у нацијама, унутар Европске уније - за шта наводи пример Брегзита - као и теније између САД и Кине, Турске и ЕУ.
Сматра да су неопходни нови оквири и да владе бране интересе иначе прети нестанак демократије.
