Србија је земља која се може похвалити добрим, можемо рећи и пријатељским односима и са Јерменијом и са Азербејџаном и тако треба и да остане. Симпатије унутар српског народа претежу на страну Јермена, древног и монофизитског хришћанског народа, који своју снагу црпи у бројним историјским заветима предака баш као и српски народ и који се кроз историју, баш као и ми, борио за слободу од Турака. Азербејџан је, са друге стране, више пута показао да је не само доказани економски, већ и политички пријатељ Србије, те је огромно поштовање нашег народа стекао када је одбио да призна независност тзв. Косова упркос томе што га са истим веже заједничка религија. У сукобима већег или мањег интензитета који између Азербејџана и Јермена који трају од јесени 2020. године Србија се држала по страни, како и доликује озбиљној земљи која држи до своје војне неутралности, притом поштујући принципе међународног права признајући територијални интегритет и суверенитет Азербејџана у Нагорно-Карабаху, провинцији насељеној Јерменима која је припала Азербејџану након распада Совјетског Савеза. С обзиром да чак ни Јерменија никада није признала самопроглашену независност Нагорно-Карабаха, сасвим је јасан и оправдан овакав став Србије по том питању. Након великих успеха постигнутих током рата с краја 2020. године Азербејџан предвођен Илхамом Алијевим покренуо је пре неколико дана финалну војног овладавања целом територијом Нагорно-Карабаха и успостављањем своје пуне цивилне власти у истом. Јермени у тој провинцији, упркос неоспорне и више пута показане храбрости и одлучности, практично су капитулирали и спремни су за разговоре са званичним Бакуом о мирној реинтеграцији.
Зашто су дешавања на удаљеном Кавказу судбински важна за Србију? Како каже она народна пословица, не лаје пас села ради, већ ради себе, тако и ми из тамошњих дешавања треба да извлачимо важне поуке за себе, бринући о свом интересу, а препуштајући Азербејџанцима и Јерменима да брину о својима. Много је тога позитивног што треба усвојити од Азербејџана и Азербејџанаца. Они никада нису одустали од свог међународно признатог суверенитета и територијалног интегритета. Њихова воља да остваре националне циљеве никада није била бачена на колена, чак ни након рата с почетка 1990-их који су изгубили. Није их уплашила ни снажна и утицајна јерменска дијаспора, која после јеврејске важи за најбоље котирану у западним круговима. Веровали су у себе, али и у постојано савезништво и ослонац у једнородној и једноверној им Турској, а све друге стране актере су гледали искључиво кроз призму својих интереса. Много је, са друге стране, лоших ствари које себи као народ и држава не смемо допустити као што је то случај са Јерменијом и Јерменима. Њихов актуелни премијер Никол Пашињан дошао је на власт 2018. године са циљем да своју земљу у потпуности окрене ка колективном Западу, те да пресече све њене везе са Русијом. Упркос поданичком односу према западним центрима моћи и промашеном веровању у Макронову помоћ, Пашињана је од тоталног фијаска 2020. године спасила Русија са својом мировном интервенцијом и потоњом заштитом Јермена у Нагорно-Карабаху. Упркос томе, Пашињан је наставио да окреће леђа Русији, традиционално блиској земљи сваком честитом Јерменину. Уместо да подржи Русију у борби за њен Нагорно-Карабах (читај историјску Малорусију), он је иницирао сарадњу Јерменије са НАТО и тако директно гурну прст у око Кремљу. Сада би, када је његова политика према Нагорно-Карабаху доживела потпуни крах, хтео да тамошње Јермене заштите они исти Руси за које је рекао да су превише заузети Украјином и као такви неподобни да буду на Кавказу.
Какве поуке из свега овога треба да извуче Србије? Свакоме је јасно да Аљбин Курти сања да исто учини са Севером Косова, тј. да га, из његовог угла, ослободи од српских терориста и интегрише у уставни поредак тзв. Косова. Он то, заправо, отворено и најављује. Баш као што се Азербејџан годинама уназад наоружавао, док су Јермени живели на крилима старе славе, тако се и тзв. Косово убрзано наоружава, не кријући над ким то оружје жел ида примени. Јасно је и то да је колективном Западу опасно бити непријатељ, али још опасније бити пријатељ и да би исти заштитио Србе на Космету онолико колико их је заштитио 2004. године током Мартовског погрома. Moрамо бити свесни и тога да је Русија, упркос томе што добар део јерменског народа воли и поштује исту, морала у једном тренутку да окрене леђа ономе ко је одлучио не само да јој уради то исто, већ и да јој гурне прст у око. Нити је данас, Богу хвала, Србија Јерменија, нити су Срби Јермени. Србија је данас највећа војна сила у региону и то је постала за последњих десетак година не да би нападала друге, већ да би штитила себе од других. Србија уважава колективни Запад, сарађује са њим тамо где је то могуће, али се не ослања на њега ни по ком питању, а посебно када је реч о заштити Срба на Космету. Србија није увела санкције Русији, у Србији не цвета русофобија, Руси су у Србији добродошли, руске институције у Србији раде као и до сада. Све наведено важи и за Републику Српску, односно за српски народ у целини. Коначно, Александар Вучић није Никол Пашињан. За разлику од јерменског премијера који је, упркос фијаску до кога је довео сопствени народ и државу, поручио да ни под којим условима неће дати оставку, српски председник има и увек ће имати сасвим другачју поруку – никада и ни под којим условима нећу дати Србију.
