Тако је Велика румунска скупштина у Алба Јулији 1. децембра 1918. донела одлуку о припајању целог Баната Румунији, без обзира на то што је шест дана раније, одлуком 757 делагата Велике народне скупштине у Новом Саду, Банат је био припојен Краљевини Србији. Истог дана када је у Алба Јулији прокламовано велико румунско уједињење, дакле 1. децембра 1918, у Београду је прокламовано српско-хрватско-словеначко уједињење.
На скупштини у Алба Јулији, како за „Дневник” наводи историчар и директор Музеја Војводине др Драго Његован, донета је резолуција којом је одлучено да се територија Трансилваније, Баната и угарских земаља насељених Румунима „уједињује с Краљевином Румунијом”. Његован каже да је том одлуком обухваћен цео Банат. На скупштини у Алба Јулији из Баната је присуствовало 321 румунски посланик, од чега 51 из 20 места оног дела Баната који је касније одлуком Париске мировне конференције припао Краљевини СХС.
– После одлуке у Алба Јулији, Народна управа за Банат, Бачку и Барању 5. децембра упутила је влади у Београду опширан меморандум о српским етнографским и историјским правима на Банат – наводи Његован. – У Мемоару о ревандикацијама српско-југословенске делегације у Паризу почетком 1919. године тражен је Банат, и то српски део, с аргументацијом да је западни Банат српски, средњи вишенационалан, а источни румунски.
Био је то разуман и основан захтев, међутим, како Његован додаје, председник румунске владе Јон Браћану је 1. фебруара 1919. пред Већем десеторице Мировне конференције тражио цео Банат до Тисе, што Мировна конференција није могла прихватити без обзира на савезничка обећања Румунији из 1916. године.
– Због територијалног спора око Баната покварили су се српско-румунски односи, иако је реч о савезничким земљама. Проблеми су решени на Париској мировној конференцији поделом Баната на српски и румунски. И женидба краља Александра Карађорђевића румунском принцезом Маријом учврстила је српско-румунске односе, који су настављени старом и добро утабаном стазом српско-румунског разумевања и сарадње. То није успео да поквари ни Други светски рат, када је Румунија одбила, иако је била немачки савезник, да учествује у нападу и комадању Југославије, односно Србије – истиче Његован.
После разграничења с Румунијом, у српском делу Баната, по попису из 1921. године, живело је 561.958 становника, од тога 214.213 Срба, 162.530 Немаца, 98.471 Мађара, 72.377 Румуна, 17.595 Словака, 4.624 Јевреја и 11.252 осталих. Румунско становништво је било претежно сељачко, већи део интелигенције је оптирао за Румунију, међу којима је било 72 учитеља. Његован наводи да је велики проблем био недостатак основних школа на матерњем језику, а није било ни културних манифестација. По оцени румунских аутора, каже Његован, међу Румунима у српском Банату у том периоду владали су „мрак и духовна пустиња”.
Румунска мањина је покушала 1923. да оснује „Културно удружење Румуна”, са седиштем у Вршцу. Нису, међутим, успели у томе, делом због тога што нису имали довољан број квалификованих кадрова, али делом и због чињенице да власти нису одобриле правила Удружења, с образложењем да се она не могу одобрити све док се не донесе закон о удружењима. У недостатку таквог удружења у Краљевини СХС, културне активности румунске мањине усмеравали су лидери Румунске партије, која је основана 10. фебруара 1922. године у Алибунару уз учешће око 3.000 представника. свих места у којима су Румуни живели.
– Покренут је и страначки лист „Румунски глас”. Као недељник, излазио је у Панчеву, а први румунски посланик у Скупштини Краљевине СХС био је др Јоан Хијану, који је изабран 18. марта 1923. године – каже Његован.
У научном раду „Културна удружења Румуна у Војводини” Мирча Маран и Александра Ђурић наводе да је, осим странке, у друштвеном животу румунске мањине необично важну улогу играла и Румунска православна црква. У целом међуратном периоду свештенство је било главни предводник румунске националне мањине у Банату у готово свим областима друштвеног живота, од публицистике, преко културног аматеризма до политичког ангажовања.
„Након увођења Шестојануарске диктатуре 1929, културни живот Румуна се у следећим годинама развија у духу ’интегралног југословенства’, националне и културне политике коју је промовисао режим краља Александра. Румунска странка више није постојала, обновљена је тек 1935, у виду такозваног Румунског централног одбора, који, међутим, није имао утицај на све припаднике румунске мањине јер је настао у тренутку фракционистичких борби, које су карактерисале румунски национални покрет, све до краја међуратног периода”, наводе Мирча Маран и Александра Ђурић у свом научном раду.
Аутори додају да је до новог покушаја обједињавања и усмеравања рада свих румунских културних друштава у Краљевини дошло у другој половини 1931. године, када је диктатура почела полако да слаби и да поприма уставне форме. У Алибунару је 31. августа 1931. године одржана оснивачка скупштина Удружења румунских хорова и фанфара у Краљевини Југославији, у чији састав су ушла сва месна културна друштва. За председника Удружења изабран је свештеник Јоан Митер, а у управном одбору већину места су, такође, заузимали припадници румунског православног клера. Том приликом је одржана и велика културна манифестација, уз учешће великог броја хорова и дувачких оркестара. Била је то прва свеобухватна смотра румунских културних друштава у међуратном периоду, након што је покушај одржавања такве манифестације 1923. године у Светом Михаилу, пропао.
После присаједињења Баната, Бачке, Барање и Срема Краљевини Србији 1918, српска привремена власт – народна управа за Банат, Бачку и Барању – прокламовала је начела националне равноправности. Др Драго Његован каже да се у судству то огледало кроз принцип „језик странке је језик суђења”, а у школству кроз принцип „језик ученика је језик наставе”.
– Будући да још није била одређена граница, Румуни у српском Банату нису имали конкретне користи од тих принципа – наводи Његован. – Народна управа за Банат, Бачку и Барању децембра 1918. доноси одлуку да се у свим школама настава изводи на матерњем језику деце који чине већину, односно да се укида мађарски језик као наставни језик у оним школама у којима мађарска деца не чине већину. Одлука је прослеђена свим великим жупанима циркуларом 3. фебруара 1919. године. Да би се средиле прилике у школству, марта 1919. формиран је Одсек Министарства просвете Краљевине СХС за Банат, Бачку и Барању, с начелником на челу, који је одређивао наставни језик школа према матерњем језику деце. Први начелник је био др Милан Петровић, а његов наследник Марко Вилић.
У организовању културних активности у румунским насељима у Банату значајну улогу имала је и „Астра”, најзначајније културно удружење Румуна с простора Аустроугарске монархије, које је основано 1861. године у граду Сибиу, у Трансилванији, а од 1896. године прошило је своју делатност и на Банат. Након поделе Баната и преласка његових западних делова у састав Краљевине СХС, одељења „Астре” која су била на територији југословенске државе престала су да раде, као последица прекида веза с матичном државом и, самим тим, централом удружења. Рад „Астре” обновљен је 1936. године у Владимировцу, на великој скупштини представника румунских насеља у југословенском Банату, када је донета одлука о оснивању Удружења за културу румунског народа у југословенском Банату, скраћено „Астра”, која је убрзо покренула и своју публикацију „Лист румунског народа”.
Због сарадње које је руководство „Астре” одржавало с нацистичким окупатором и с Антонескуовим режимом у Румунији, рад „Астре” је забрањен у јесен 1944. године, када је Банат ослобођен од немачке окупације. Ипак, остаје чињеница да је током вишедеценијског рада „Астра” имала необично важну улогу у организовању културних активности у румунским насељима у Банату, које су биле настављене и након успостављања комунистичке власти у Југославији.
Ержебет Марјанов
Фотографије су власништво Музеја Војводине
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
