Караџић је у писму истакао да се наведенима обраћа како би их обавестио о "највећој срамоти која је учињена у њихово име, очигледно, без њиховог пристанка, а вероватно и знања" и указао да је стотине невиних Срба служило казну далеко од своје земље и било лишено олакшаних и редовних контаката са породицама, што је, како је нагласио, супротно Резолуцији Генералне скупштине УН 70/175, познате под називом "Правила Нелсона Менделе".
Према његовим речима, "ни у доба највећих диктатора није било затворено толико невиних људи са тако перфидном маском правде".
Караџић је оценио да се пред целим светом "одвија најперфиднија царска игра, не мање опасна од оне коју је Хитлер играо са Чехословачком уочи Другог светског рата, али још перфиднија".
Он је, како преноси РТРС, навео да се дешава "најмалигнија масовна манипулација" након ратова у бившој Југославији " са перфидним злостављањем многих институција цивилног друштва и међународног поретка" и упозорио да је идеја међународне правде заувек угрожена.
Није ни чудо што неке велике силе, прогонећи и намећући такве ад хок судове другим државама, не сарађују са таквим судовима, осим са тужилаштвима ради оптуживања представника малих народа, сматра Караџић.
Он је додао да такви судови крше многе законе и прописе тиме што, како је навео, избегавају уобичајене поступке и отворено се приклањају једној од зараћених страна.
Такав суд подрива чак и документе УН, попут Резолуције Генералне скупштине УН 70/175, познате под називом ''Правила Нелсона Манделе", која предвиђа издржавање казне на местима која су најближа њиховим породицама. Као да ова резолуција не постоји, стотине невиних Срба служиле су своје неправедне казне у земљама далеко од своје земље. Сви су лишени олакшаних и редовних контаката са породицама, као и њихових културних и професионалних потреба и статуса, навео је Караџић.
Први председник Републике Српске указао је на то да се затворски услови различитих нација у Европи јако разликују, мада би "Правила Нелсона Манделе" требало да обавезују чланове УН да успоставе међународне стандарде, уместо својих националних.
Караџић је оценио да високи званичници Суда и Тужилаштва отворено показују сопствену пристрасност, "масовно учествујући у комеморативним и другим друштвеним догађајима само једне од страна, обавезујући се тако да ће бити окрутни према Србима док извршавају своје ''непристрасне'' дужности".
На тај начин они показују да је то нека врста ''победничке правде''. А, званичник највишег суда злоупотребљава своја дискрециона права, одбијајући да пусти српске осуђенике после две трећине издржане казне. Уместо тога, ово одбијање представља изузетак, а утврђено правило је преокренуто, тако да је одбијање правило, а поштовање ове одредбе чини се изузетком, навео је Караџић.
Он је нагласио да се тиме напушта свака нада "за опстанак овог света у добру", јер је, како је оценио, ово тешко зауставити и преокренути на пола пута.
На путу ка катастрофи, крајња станица је сама катастрофа, упозорио је Караџић у писму.
