Ђоковић у интервјуу за „Дневник” наводи да му је, као левичару, изузетно важна идеја Покрајинске владе да се упути друштвена и политичка порука јавности да ће Покрајина стимулисати све оне који се удруже, оснују привредно друштво, предузетничку радњу и почну неку делатност уместо да очекују социјалну помоћ. Јер, мото покрајинских власти је у духу познате изреке да није права помоћ давати човеку рибу, него га треба научити да пеца.
Како је у Србији регулисано питање социјалног предузетништва?
Код нас не постоји закон или било који пропис који би регулисао социјално предузетништво. Под социјалним предузетништвом пре свега се код нас подразумевају фирме које радно ангажују особе с инвалидитетом, као што то раде државна предузећа ДЕС у Новом Саду и „Стил” у Зрењанину, или, примера ради, приватно предузеће „Маневар”.
Каква је судбина закона о социјалном предузетништву, чије доношење је раније било најављивано?
Нацрт закона није ушао у правну процедуру. По мојим информацијама, повучен је из процедуре и спрема се нови.
Секретаријат већ другу годину расписује конкурс за финансијску подршку социјалном предузетништву. Које фирме се сврставају у ту категорију?
Под социјалним предузетништвом се подразумевају привредна друштва која запошљавају социјало угрожене категорије људи, међу којима, наравно, и особе с инвалидитетом. Ту спадају и припадници етничких заједница који нису довољно интегрисани у друштву. Ја сам ту категоризацију у Секретаријату проширио и на ратне војне инвалиде из деведесетих година прошлог века, којих у Војводини има око 200.000, затим на интерно расељена и избегла лица, самохране родитеље, породице у којима су оба супружнике незапослена, особе након издржавања затворске казне које треба поново вратити у друштво, жртве трговине људима, злостављања, занемаривања и особе које су старије од 50 година и тешко могу да се запосле. Дакле, то је скуп људи који смо узели из нацрта закона о социјалном предузетништву и међународне праксе и додатно моделизовано, додајући одређене категорије, дефинисали у нашем конкурсу. Зато сматрам да је наш секретаријат пионир у тој области, с обзиром на то да још нико није дао текуће капиталне субвенције за предузећа које би могли бити окарактерисани као социјално предузетништво.
Баш нико?
Једино је Министраство за социјалну заштиту расписало конкурс за давање субвенције за набавку репроматеријала предузећима која запошљавају особе с инвалидитетом, али овако свеобухватно као што наш секретаријат ради, још нико. Урадили смо то први, у сусрет закону. Не само да смо ишли у сусрет закону него смо и проширили на категорије које смо препознали као социјално угожене, попут ратних војних инвалида из деведесетих. Предузећима које запошљавају људе из социјално угрожених категорија дајемо субвенције за набавку опреме бесповратно до 50 одсто њене вредности и за набавку сировина неопходних за пословни процес. Давали бисмо и више, идеја је да идемо и до 80-90 одсто, али засад нема законских могућности јер би у том случају предузећа, по Закону о јавним набавкама, била дужна да спроводе јавне набавке, тако да смо ту ограничени.
Посетила вас је делегација америчких компанија којима сте, како је то саопштено јавности, представили модел финансијске подршке социјалног предузетништва. Какви су били коментари?
Њима се то јако допало, њихова правна култура и социјална политика је потпуно другачија од наше. Они обезбеђују новац за социјално угрожене, имају сет финансијских мера које једноставно не дозвољавају да неко дође до нивоа социјалног проблема државе. Од тих финансијских мера је најпознатија месечна накнада социјално угроженима у висини трошкова живота, као што се то ради и у Европској унији. Подстицање привредног развоја у домену социјалног предузетништва код њих не постоји: с обзиром на то да је то либерално тржиште, постоје само регулације, а држава уопште не усмерава новац и не утиче на привредна кретања протекционистички. Тако да им је ова идеја била веома интересантна и позитивно су оценили, али они тога немају. Занимала их је медарска производња, тржиште осигурања, али и електронска трговина на територији Војводине.
Ко има право учешћа на конкурсу?
Право учешћа на конкурсу, који ће вероватно бити расписан за две недеље, имаће привредна друштва за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа с инвалидитетом, она која су основана с циљем запошљавања социјално угрожених категорија и где је најмање половина запослених особа социјално угрожена, она која по уговорном основу послују с установама, привредним друштвима или организацијама које су усмерене ка организовању, стационирању или пружању подршке социјално угроженим категоријама као и предузетник који има својство социјално угрожене категорије и који запошљава најмање једно социјално угрожено лице.
Колико је таквих предузећа у Војводини?
Постојећи правни оквир Републике Србије не препознаје организације које би стриктно одговарале дефиницији социјалног предузећа. Фирме за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа с инвалидитетом најстарији су постојећи вид социјалног предузетништва у нашој земљи, с традицијом дугом од седам деценија. У Војводини имамо 16 предузећа с тим статусом, од којих је 14 у приватном власништву. Та предузећа запошљавају укупно 716 особа, од чега је 473 с инвалидитетом. У поређењу с претходном годином, приватна предузећа у Војводини имају пораст запослености од око пет одсто, док државна бележе пад запослености од три одсто.
Ержебет Марјанов
