Пише:Милорад Бојовић
Политика је, у начелу, једноставан посао. Наклоност грађана представља најповерљивији кредит који може да се добије. Глас на изборима је бескаматна позајмица, са ограниченим роком отплате.
Све политичке партије и политичари који имају рђав рејтинг у народу, покушаће да фокус јавности са своје тренутне немоћи усмере на непостојеће заслуге из прошлости. А кад немају својих, онда се позивају на заслуге предака. Том ретроспекцијом покушавају да код народа пробуде осећање „историјске благородности”. Међутим, политичар без следбеника и гласача, исто је што и продавац без тапије.
Тако је Зоран Ђинђић постао једина жртва атентата у светској историји која и даље има политички живот. Вуду коалицију чини неколико медија и његових следбеника из петог ешалона. Речју, сви они који немају свој па морају да позајмљују туђ идентитет.
Баштиници тестамента, позивањем на Ђинђића, прикривају сопствену немоћ и одговорност за економску пропаст Србије под њиховом влашћу.
Три разједињене организације без ослонца у народу, међународној политичкој, финансијској и пословној заједници, које предводе три кнеза без политичких вештина, и вишком контрапродуктивне лажне куражи, без политичких способонсти, и популарности, настоје да изнуде свој долазак на власт без избора. Поред тога што инсистирање на договору, мимо народа, и мимо воље већине, представља рушење уставног и политичког поретка, реч је о директној суспензији демократије. Власт се бира на изборима, вољом народа, а не договорима!
А за разједињеност и слабост опозиције није крива Вучићева снага, како покушавају да прикажу њихови адвокати у јавности, већ њихов дилетантизам. Лоша репутација, катрастрофалан имиy и још гори рејтинг директно су повезани с погрешном идеологијом, још погрешнијим политичким знањем и катрастофалним плановима.
Уверење да ће се народ беспоговорно у свему сложити са њима, почива на наивној претпоставци да грађани седе код својих кућа загледани у вести Н1 и Нове С, или Парове. А то је заблуда! Ако желе да им народ поверује, морају га спречити да се креће. Да путује. Морају га заробити, утамничити, јер, чим се покрену изван Београда, грађани ће схватити да их не лаже Вучић, већ опозиција.
Путеви о којима Вучић говори постоје. Као и фабрике. Школе. Болнице. Ништа од тога није продукт пропаганде Жељка Митровића и Пинка.
Истина, свака инвестиција може се приказати из више углова. Интерпретација је често важна, колико и сама инвестиција. Поред бројивости и мерљивости, које се најчешће узимају као главни параметар, пресудну улогу има њихова добробит за обичног човека. Путеви и пруге нису само камен, асфалт и жељезо. Нису само збир цифара. Нити су искључиво ставка у буyету - путеви су живот!
Апсурдност нерада и политичке пљачке, као и улагање у бољу инфраструктуру директно се огледа у људској судбини. Ако је човек од Београда до Ваљева морао да путује два и по сата, данас му, захваљујући ауто-путу „Милош велики”, за прелазак те раздаљине треба 60 минута мање. Дакле, у одласку и повратку он уштеди два сата свог живота.
Србија је, нема двојбе, 12 година била воз без машиновође! А живот Срба нестајао је у имагинаријумима неизграђених ауто-путева и спорости возова без возног реда. За 12 година власти и „инвестиционе” генијалности Драгана Ђиласа, Бориса Тадића, Бојана Пајтића, Боре Новаковића, Новосађани, или грађани Сремских Карловаца који су у Београд путовали на студије, школу, или посао, изгубили су пуних 12 месеци. На бесциљно чекање у натрулим, полураспаднутим купеима и аветињским сенкама распаднутих возних станица, годишње им је нестајао цео један месец. Сваком од њих, клан политичких олигарха из центра Београда и Новог Сада, за време своје владавине украо је једну годину живота. Целих 12 месеци које су могли провести у игри са својом децом, унапређењу пословних и личних прилика, одмору, читању.
У бројевима је истина, веровали су старогрчки филозофи. Кад на јесен у рад буде пуштена брза пруга Нови Сад - Београд, грађани који возом путују на посао, за један радни век ће уштедети седам година живота.
Бројеви указују и да је Нови Сад данас боље, уређеније и сигурније место за живот него пре 2012. године. Почетком „демократског” препорода, у Новом Саду су функционисала два сурова криминална клана, која су отимала људе, пљачкала, убијала, рекетирала грађане, растурала дрогу. Данас нема ниједне организоване криминалне групе која малтретира град и Новосађане.
Од 2000. до 2012. формирана је грађевинска мафија, која је градњу станова претворила у криминални посао уноснији од трговине дрогом, и без крова над главом оставила 28.000 Новосађана, и Подбару Грбавицу претворила у бетонске енклаве, без иједног игралишта, дрвета и травњака.
Шта је томе погодовало? Како је такав организовани криминални подухват био могућ у граду који је од 1996. слављен као бастион демократије.
Једноставно је. Катастар је био неуређен, јер је носиоцима „демократских промена” тако одговарало. Базе података нису постојале, провера није била могућа. То је довело је до вишеструке продаје истих станова. На тај начин учињена је двострука, ненадокнадива штета. Око 28.000 Новосађана остало је без 7.000 станова које су најчешће куповали позајмљеним парама. Поред тога што је 7.000 породица остало без крова над главом, град је уместо да профитира од наплате пореза на имовину, испоруке воде, грејања, чистоће, за нових 7.000 станова, добио више десетина локација које неће бити решене у наредних пола века.
Дупла продаја станова била је само врх леденог брега. Цели блокови зграда, саграђених мимо прописа, саграђени су накнадном променом урбанистичких планова.
Најмање три инвеститора изградила су своја грађевинска царства на „кохабитацији” с функционерима Демократске странке, који су због њих урбанистичке планове мењали, као одела. Нека докони истраживачи оду до градског Историјског архива и нек прелистају одлуке Скупштине града у периоду од 2000. до 2004. године, кад је њен председник био Борислав Новаковић, и нек се увере да ли су ради легализације незаконито саграђеног поткровља, или целог спрата у улици Мише Димитријевића, више пута мењали урбанистички план тог дела града. Архивска грађа је чудновата ствар. Сви који с неповерењем читају мој текст, тамо могу пронаћи доказе и о вези тог инвеститира и горенаведеног политичара и нелегалног спрата једног хотела.
Један од тројице тада утицајних инвеститора кесама готовине потпомагао је изборну кампању Демократске странке уочи избора 2008. године. Заузврат је добијао послове реконструкција објеката и најбоље парцеле. Трећи је у међувремену продао своју јахту и чека судску пресуду за корупцију.
Сви изведени докази упућују на то да је с бујањем демократије, некад најнапреднији српски град сведен на ниво касабе, а хендикеп понуђен као препород. Новац који није улаган у просперитет него је преко фантомских пројеката преливан у приватне yепове неколицине повлашћених „демократа”, приказиван је као врхунац јавне добробити.
Занимљиво је да је данас у време „криминалне” власти дупла продаја станова немогућа, мада је у граду активно чак 25 пута више градилишта него у периоду златне урбанистичке грознице из 2006 и 2007. године. Уједно, уређен је катастар. Увезане су базе података између судова, катастра и јавних бележника.
Кривица се одређује на основу чина, воље и намере, и постоји чак и када правна одговорност изостане. Нарочито у политичком контексту.
Баласт корупционаштва који носе у актовци своје „нове” политике, онемогућава новосадске опозиционаре да понуде ишта важно, од користи за Новосађане. И док они своје старе грешке нуде као гаранцију будућност, напредњачка власт погађа зицере, реализујући пројекте који ће омогућити драстичан скок у развоју Новог Сада.
После 16 година доћи ће до коначне реализације стратешког споразума града и Министарства одбране о размени непокретности, чиме Нови Сад добија могућност да прерасте у метрополу. Град ће од војске добити око 20 објеката. Дом војске, зграда команде, касарна Арчибалд Рајс, касарне на Мишелуку, Петровара-
дину, Детелинари, Југовићеву, само су део тог, за град, врло корисног договора. Војска ће добити парцелу на Мајурској ади (локалитет уз Дунав, низводно од Термоелектране-топлане), где ће изградити касарну за смештај свих својих капацитета. Поред чињенице да ће исељавање војске из града омогућити упис Петроварадинске тврђаве на листу заштићене светске баштине, град ће добити могућност да значајно унапреди планирање и развој.
У будућности ће фокус све више бити стављан на квалитет становања и већу удобност друштвеног и породичног живота. Игралишта, вртићи, зелене површине само су део садржаја од изузетне важности за развој Новог Сада. Решавајући наслеђено и реализујући пројектовано, град има могућност да постане систем у ком политика кореспондира са животом. А личне симпатије, као и личне антипатије нису поуздано мерило ни у политици ни у животу.
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
