Пише: Милорад Бојовић
Милош Вучевић је у праву - свако ко није подржавао криминалце из СНС-а, који су уз помоћ убица из криминалног миљеа, хтели да смакну Вучића, треба да иступи и то јавно каже. Нарочито особе које су у животу и каријери просперирале захваљујући блискости с Вучићем. У супротном, сви који прећуте, верују да план, који је подразумевао његово насилно уклањање с политичке сцене, још увек има шанси за успех! И још се увек надају да могу преузети све полуге моћи. У СНС-у и државним институцијама.
Наредна два месеца су најопаснији по Вучића. Уместо да га подрже отворено и јавно, завереници ће то радити перфидно. Тајно. Прикривено. Следећи образац грамзиве незајажљивости, уверени у снагу оних који желе кључеве СНС-а, и Србије, настојаће да се преко људи у које Вучић, и његови поуздани сарадници имају поверење, врате у милост. Испод жита ће нудити своје услуге. Са само једним циљем. Да не буду разоткривени. Да опстану довољно дуго унутар система, како би могли да формирају нову хоботницу параралелне криминалне моћи и да долазе до информација за разраду новог плана за пуч. Дакле, настојаће да се склупчају и притаје под каменом притворне оданости. И вребају нову прилику. Нови подесан тренутак. Измишљаће поводе. Предлагаће пројекте. Оговараће Вучићеве најлојалније људе! Нудиће алтернативне начине да докажу своју корисност. Упињаће се да преко побочних веза и могућности докажу да то што нису корисни на својим функцијама није због њихове неспособности, нити посвећености личном богаћењу. Настојаће да сакрију чињеницу да су један, највећи део свог ангажмана трошили на стварање заверничког клана, који је планирао да преузме власт и, по свему судећи, понови крвави сценарио српске политике - ликвидацију најважније политичке личности у држави.
Ако није тако нека особе чија су се имена појавила у медијима, иступе и кажу - није тако. Нека понуде доказе да њихово безобразно богаћење није повезано с пословима мафије. И нека предоче чињенице да нико од њих није посећивао стране амбасаде. Да се није сретао с обавештајцима страних служби. И да није приликом путовања у иностранство разматрао могућност да постане нови Вујица Вулићевић.
Опасност од прикривеног гранања завереничке мреже рашће како се буду ближили председнички избори. И зато је време непријатељ Србије. И Вучића. Сваким даном, завереници ће постајати све јачи. Мењаће агрегатно стање. Мењаће ћуд, али неће мењати план! Србија без Вучића је план и интерес најмање три групације. Мафије. Странаца. И завереника. Мафијашима иза решетака, промена структуре моћи представља гарант малих казни. И слободе. И поновног формирања крваве бизнис шеме у којој одсечене главе и екстремитети постају непоништива меница успеха.
Странцима то гарантује српско признавање Косова. Поновну економску зависност од две западноевропске државе и једне прекоокеанске силе, која ће да би доказала своју моћ, изазивати кризе свуда, где политички лидери нису по њиховој вољи.
Завереници би остварили највећи профит. Зузимањем централне позиције моћи постали би директни партнери криминалцима, што представља заједнички сан и једних и других, и своје богатство не би увећавали кришом, него отворено. Наочиглед свих. С друге стране, странци би их наградили обезбеђивањем баснословних провизија у пословима, за успешно обаваљени задатак.
Образац извршења је већ виђен. Пучисти у СНС-у, који су се безобразно обогатили преко криминалног клана Вељка Беливука, следе исту матрицу по којој су странци уклањали српске лидере. Почело је с Карађорђем. Кум је учинио оно што је одговарало великим силама. Радовањски луг је тако постао метафора и амалгам српске пропасти. Крвави модус операнди примењен је кад су искасапљени Александар Обреновић и Драга Машин. Кад су стрељани Александар Карађорђевић и Зоран Ђинђић. Све их повезује иста крвава нит. Завера двора. И издајство најближих.
И само је привидан апсурд да не постоји рационално објашњење ирационалног. Задовољавање нагона суспендује људскост. Суспендује част и лојалност. И не бира средства. А између похлепе и криминала нема разлике, и у једном и у другом случају бешчашће постаје доминантан образац мишљења. Колико год ствари изгледале запетљано, због повезаности великог броја особа из првог прстена поверења, праву истину, и праве пориве није тешко разабрати. Неоцарињена част може да се сакрива иза прљаве фудбалске лопте, или министарске фотеље. Све их повезује исто. Невоља. Егзекутор, који се јавља као главни глумац, имао је своје сценаристе, редитеље и драматурге. Своје секунданте. Удар на њих, јесте новина. Јесте информација која обећава.
И сад долазимо до кључног питања, до кључне стилске фигуре опозције и дела медија. Зашто би они којима је Вучић омогућио да се обогате секли грану на којој седе? Повод је само један. Од 2012. године непобитно је Вучића је немогуће победити на изборима, а стране обавештајне службе су већ показале да им изазивање криза и државних удара, представља фетиш. А ниједан се не може извести без људи изнутра. Без савезника из најближе околине.
Еволуција криминалног ума и упетљаност Америке, коју су апострофирали неки медији, није без основа. Нити далеко од памети. Свака помоћ која је Србима икад стигла од Сједињених Америчких Држава била је погубнија од куге. После сваког доброчинства Беле куће, били смо сиромашнији, криминализованији, задуженији, разједињенији, мањи и по дужини и по ширини. Томе сведоче Бљесак и Олуја! Косово. Нато бомбардовање. За 17, дана 24. марта, навршава се 22 године, од како су амерички бомардери сејали смрт по Новом Саду и Србији. После су дошли и рекли да су то радили из љубави према Србима. Убиство Ђинђића, нема везе с Хагом. Ликвидиран је јер је желео да Србија буде нешто више од Тихуане. С истим циљем покушано је институционално опкољавање Вучића.
Опозицију радује све што угрожава Вучића и СНС-у. Чак и кад је то претња смрћу! Нисам чуо још ниједног опозиционара да је осудио план да се изврши ливкидација преседника и насилно свргавање власти. Али сам их чуо како тврде да је то добро за Србију. Исто тако знамо да од странаца траже да Вучића развласте по сваку цену. А цена јесте Србија. У то не верују само они који чак и сада, након што су Ђилас и Шолак потврдили да су постали власници Данаса, верују да је то Вучићева измишљотина.
Наравно, не спорим право опозиције да се понаша нерационално. Не спорим потребу њима наклоњених бирача да верују у надреално. Притом не мислим на немогућност опозиције да се организује на било који начин, који би их довео у прилику да размишљају о освајању власти. Говорим о чињеници да су се 12 година заредом коцкали са својом личном егзистенцијом. Указујем на нерационалан однос према стварности, који је омогућио да се на власти довољно дуго задржи екипа која је осигурала нови успон и нови живот мафије.
Решење је једноставно. Хапшење свих који су крали и сарађивали с мафијом. Максимална посвећеност тужилаштва и поштење суда у одрезивању дугогодишњих казни завереницима против Србије гарантује боље политичке и демократске услове од преговора под патронатом странаца.
Не спадам у особе које верују да ће бити похапшени сви који су били повезани с криминалом, и који су с позиције моћи помагали криминалцима да спроведу план окупације државе. Међутим, сврдло истраге мора да продре до најдубљих нивоа, и пресече све везе мафије и моћника. Зато је важан Вучевићев апел! Он представља одсудну линију фронта на којој се брани Србија.
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
