Пише: Милорад Бојовић
Срби, је ли могуће да су вам за 12 година демократије потпуно исисали памет? Анестезирали мождане ћелије? Спржили мозак? Извукли сваки трун разума? Је ли могуће да сте заборавили како сте живели до 2012. године? Зар је логично да и данас међу вама постоје они који мисле да би Србији било боље кад би се на власт вратили њени yелати? Зар је могуће да вам ничему корисном не служе телефони у чијим екранима остављате вид и животе? Је ли колективни алћајмер захватио само ваш централни нервни систем, или је и свезнајући Гугл, који користите 24 сата заражен вирусом заборава? Је ли све то случајна последица 12 година тешког живота, или сте свесно одлучили да одете у колективно несвесно?
Терапија и дијагноза нису могући без детаљне анамнезе. Психијатри верују да оживљавање потиснутог садржаја може представљати болан процес. Истовремено су сви уверени у његов отрежњујући ефекат.
Потиснути и заборављени садржаји у свакој терапији се оживљавају појединачно. Ђаво се крије у детаљима. Сам појам демократска опозиција не представља суштински однос према стварности. То је само вешто скован еуфемизам. Семантичка варка. Све странке које се крију иза тог појма док су биле власт понашале су се крајње деспотски. Опозициони лидери, који данас Србима нуде фаустовску верзију потпуне слободе, током 12 година владавине нису се понашали као 12 апостола, већ као ђавољи шегрти.
Шта им је био циљ тада и шта желе данас? Бољи живот за себе, и гори живот за Србе. Доказе нуде сами сваког дана. Не постоји ниједна инвестиција која је од њиховог пада реализована у Србији, а да није проглашена за еколошку и финансијску катастрофу. Нити постоји иједан закон који су сами донели да га данас не доживљавају као сметњу.
Слобода медија. Слободни и фер избори. Унапређење демократије. И привредни препород Србије. То је списак апстракција које "демократска" опозиција, рачунајући на заборавност, нуди као обећање бољег живота кад постане власт. Како су демократију тумачили кад су је упражњавали с позиције власти? И како би је конзумираи кад би их запало?
1. Слобода медија: Демократска странка, чији одсечени пипци покушавају да се споје у разарајући полип, 2009. године, на врхунцу демократског препорода Србије донела је најригигднији Закон о медијима и јавном информисању у новијој светској историји. Тај срамотни закон ћутања, предложен је не да би се повећала и уредила слобода говора, већ да би се медији ставили пред стрељачки вод функционера Демократске странке под командом Бориса Тадића. Вук Јеремић, Драган Ђилас, Јанко Веселиновић, Бојан Пајтић, Драган Шутановац, Светозар Чиплић, Горан Јешић, с нескривеним сладострашћем служили су опело стрељаној слободи говора и скалпираним медијима. Драконским новчаним казнма које су уведене, пеналима, забранама, приморавали су медије да се претворе у бројаче њихових успеха. А против сваког ко се дрзнуо да објави макар и једно слово које се није одобравало у Крунској, гушили су тужбама и намештеним кривичним суђењима. Садашњи преговарачи о медијским слободама, денунцијанти Србије пред међународном заједницом, изводили су новинаре који су писали истину на стаљинистички преки суд. Данас, када медији више не страхују од њих, тешко је за очекивати да би, кад би се вратили на власт били благонаклони према слободи говора, информисања и изражавања. Они се не боре за слободу медија, већ за слободу да им забране да пишу о њиховој прошлости.
2. Слободни и фер избори: Постоји читав списак доказа како је Демократска странка највећи непријатељ слободних и поштених избора. Први су у историји српског парламентаризма патентирали варање гласовима посланика приликом усвајања закона. Два пута су ухваћени. Кад су били у Солуну и Бодруму. Затим су измислили и преко подршке лажним пројектима нових технологија финансирали куповину гласова. Лажне мањинске странке, којима су скупљали потписе, биле су задужене за бесрамну трговину људском бедом. Народ су системски претворили у сиротињу да би на дан избора могли да га корумпирају наградом од две хиљаде динара, или yаковима с брашном и уљем. Кад би се опет дочепали власти, Србију би изнова неизоставно свели на вредност килограма шећера и литре уља.
3. Унапређење демократије: Народ, као главни чинилац деморатије, за опозицију је највећи непријатељ демократских процеса. Разлог? Већина народа увек гласа за друге политичке опције. Странке које демократију разумеју као злоупотребу народа у сврхе личног богаћења, никада не мењају смер деловања. Човек је само средство за остваривање циља - освајање власти.
И новчаник, чији садржај треба прелити у yепове неколицине тајкуна и с њима повезаних политичара.
Будући да је Србија парламентарна демократија, Скупштина није место које опозиција поштује као храм у ком се ради у корист народа. Од када су открили Бодрум и Солун, демократе свих врста Скупштину доживљавају као смртног непријатеља. Плажа им даје шири поглед на стварност. У области људских права имали су изванредне резултате. Сваком криминалцу у Србији дали су булументу полицајаца и скупа кола и омогућили да се криминалом баве под државном заштитом. Чуме. Јерковић. Мутави. Само у Србији криминалци имају полицију као телохранитеље.
4. Привредни препород Србије: Парадигму привредног препорода који нуди опозиција најбоље репрезентују Вук Јеремић и Драган Ђилас. Јеремић обилази места по Србији и смишља афере против великих страних инвестиција, које обезбеђују егзистенцију грађанима Србије. Његове оптужбе су чиста трансценденција. Ирационалност. Његове активности немају ниједан елемент било какве корисности. Само огољен, једностран, неповратан смер погрешности. Свака активност која представља супротност развоју. И разуму. Његово наслеђе није препорука за будућност. Кад се 2012. године одселио у Њујорк, Јеремић је из буyета Србије узео седам милиона долара. Са тих седам милиона плаћао је свој луксузни живот, којим је живео у име Срба које је претходно осиромашила Влада чији је он био министар. Из раскоши свог стана на Менхетну, обишао је авионом, цео свет. Од потрошених милиона евра у Србију је стигло нула страних инвеститора.
Ђилас за разлику од Јеремића не иде по Србији. Он са Србима комуницира преко својих телевизија да не би трошио стотине милиона евра згрнутих преко маркетиншких марифетлука са секундама и буyетским корисницима. И такође се залаже за протеривање странаца који су инвестирали у Србију и затварање фабрика од којих Срби хране своју децу.
Противљење страним фабрикама и инвестиција је у најдиректнојој конфронтацији с логиком. Све инвестиције су у сукобу с природом. Али, оне су, захваљујући технологији, постале драгоцена клица бољег живота.
Модел препорода који нуде бивши Тадићеви министри заснован је на њиховим ранијим искуствима. Они га предлажу као симбол заумног. Али та заумност није ненамерна. Она је производ потребе да се лични просперитет оствари науштрб опште користи.
И сад, да вас питам Срби. Кад будете кроз своје мождане токове пропуштали минимум заборављеног градива хоћете ли се запитати зашто се опозиција противи инвестицијама? Зашто њима сметају фабрике и велике плате? Зашто им је лична благодет драгоценија од будућности српске деце? И зашто своје стварне пориве маскирају причама о заштити природе? Хоћете ли се запитати од чега живи Вук Јеремић од престанка мандата у Уједињеним нацијама 2013. године, и напуштања посланичке клупе 2014. године? Да ли вама, који од уштеђевине не можете да саставите ни седам дана падне на памет како је могуће без прихода лагодно живети седам година? Севне ли вам кроз свест је ли могуће да незапослени Борис Тадић живи од умањене некадашње председничке плате? И колика је Ђиласова уштеђевина?
Њихово присуство, и њихови насртаји на Рио Тинто, Линглонг, Бор, Смедерево, Врањску бању, ауто-путеве, представљају настојање да се адаптирамо на могућност поновног повратка у дубински муљ "демократског" уништавања.
Ипак, заборавност је излечива болест. Многи Срби, који су до 2012. године веровали да је 300 веће од 550, данас не мисле тако. Са порастом финансијске моћи човек почиње боље да разумева политику. И почиње да се сећа. Сећање с позиције боље егзистенције буди страх од повратка у лошу прошлост. Тај страх човеку даје прилику да свој глас инвестира као залог будућности.
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
