Сећање на Ђоку Максића, делегата велике народне скупштине

НОВИ САД;: Ђока Максић (1880–1956) из Каћа био је један од делегата Велике народне скупштине у Новом Саду 1918. године. Изабран је на народном збору у Каћу 23. новембра 1918. заједно с Ацом Стајићем и Савом Радукином за представника села на том важном историјском догађају који је уследио 25. новембра, када је донета одлука о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.
м
Фото: Музеј Војводине

Записник о избору каћких посланика налази се у заоставштини Ђоке Максића, која је сад у власништву Одељења присаједињена Музеја Војводине као поклон Станке Родић, унуке Ђоке Максића.      

У Улици Светозара Марковића 18 у Каћу још стоји родна кућа Ђоке Максића. Стара је више од 100 година, али је уредно окречена и сређена иако у њој више нико не станује. Објекат као викендицу повремено користи Станкина сестра. Тик уз родну кућу била је још једна у власништву Ђоке Максића, али је порушена и на том плацу су Родићеви подигли свој дом. У њему живи Станка, пензионисана рачуновођа, са супругом, сином, снајом и унуцима.

Ђока Максић је рођен у Каћу, у сељачкој породици, као најстарије дете. Родитељи Јова и Зорка су, осим њега, имали две кћерке – Меланију и Софију, и још једног сина, Јову, али је он као дечкић од петнаестак година, погинуо на коњу када је ишао у виноград.


Чардак, плуг...

Ђокина родна кућа није једина о којој потомци воде бригу: ту је и чардак, плуг и неколико других алата којима је Ђока Максић обрађивао земљу, а код капије породичне куће Родићевих сачуван је чокот винове лозе који је засадио деда Ђока. Стара винова лоза сорте „телеће око”, упркос времешности, доноси крупне плодове и невероватном жилавошћу и енергијом пузи по огради степеница које воде на терасу куће. Успомену на некадашњег делегата Велике народне скупштине и угледног домаћина села чува и пожутела фотографија на којој су Ђока са супругом и кћеркама.


– Мало знам о присаједињењу и о дединим активностима у том догађају. У прошлости се мало причало о томе. Као делегат Скупштине града у време Јована Дејановића понекад смо у делегатским круговима мало причали и о томе, али само онако, како би се рекло, успут – наводи Станка. – Читам „Дневник”, који се у нашој кући купује традиционално, редовно су га узимали моји родитељи, сад сваки дан купујемо и ми, и у њему  има занимљивих ствари о Великој народној скупштини и људима који су донели одлуку о присаједињењу. Како видим, сви они о којима сте писали су били школовани људи. Мој деда није имао велике школе попут њих, завршио је само четири или пет разреда основне школе, колико је било у то време у Каћу, али кажу да је био изузетно писмен човек. У два мандата је био изабран за кнеза села, како су тада звали човека на челу месног одбора. Његов одлазак на састанке увек је био велики догађај, празник за породицу, о чему се данима причало.     

Фото: Дневник/ С. Шушњевић

Каже да је заслуга деде Ђоке што је некадашњи пашњак у Каћу преписан на месни фудбалски клуб „Југовић” и убрзо преуређен у спортске терене.

– Из приче родитеља знам да је деда у својству кнеза села више пута одлазио у Нови Сад и тражио да се пашњак препише нашем фудбалском клубу и успео је у томе. За кнеза, или домаћина села – та функција би одговарала данашњој функцији председника месне заједнице – бирали су угледне, поштене људе. Политичка опредељеност није имала никаквог утицаја на то – прича Станка.      

Она се не сећа много деде јер је 1956, када је умро, имала само пет година. Из приче родитеља, међутим, зна да је деда редовно ишао у цркву. Сваке недеље би обукао свечено одело и пошао у цркву, где је, као домаћин села, имао и своју почасну клупу, на којој је писало његово име. Обично је ишао сам, док би остали чланови породице одлазили у цркву само на верске празнике. Недељно одлажење на богослужење је било и једини дедин излазак, попут многих старијих породичних људи у селу. Станка наводи и да је за дедом остало доста писаних докумената, али су их њене тетке после очеве смрти однеле и губи им се сваки траг јер су у међувремену и тетке умрле.

– Остала ми је слика деде како долази из винограда и носи нам воће – прича Станка. – Деда је волео своју породицу, земљу, виноград и цвеће. У сваки шпалир свог винограда засадио је зумбуле. И двориште нам је било лепо, с много цвећа. Није ни чудо што сви волимо цвеће, и ја сам својевремено имала цвећару, сад моја кћерка држи цвећару у Будисави. Деда је учио своју децу да поштују земљу која их храни и да се она не сме никад продати. Тако је говорио и мој отац, који је остао у кући и наследио од оца виноград, док су тетке, које су после удаје отишле, у мираз добиле по три јутра оранице.


Деда Ђока много радио и имао новаца

Фото: Дневник/ С. Шушњевић

Успомену на деду чува и његов новчаник. Наши домаћини кажу да је тај новчаник увек био пун, и кроз шалу додају да су га сачували – можда ће и њима донети много пара...

– Деда је много радио – каже Станка. – Обрађивао је виноград, производио вино, мој отац је увек говорио како је то деда радио, и гајио је поврће које је продавао на Рибљој пијаци у Новом Саду. Дедин новчаник никад није био празан. Сачували смо га, можда ће и наш бити увек пун као код деде и мог оца, али је наш остао доста празан, а у дедином се сада скупљају само неке безвредне картице.


Други светски рат је донео велике промене и у живот породице Максић. Станкин отац Бранко и тетка су приступили партизанима, а у дубини дедине баште је била партизанска база.

– У Каћу је живело доста Немаца, али никада нисмо имали проблеме због њих. Напротив, они су многе српске породице спасли од злогласне Рације – прича Станка. – И дедине комшије су били Немци. На огради која је делила нашу и њихову кућу била су отворена врата кроз која су одлазили једни код других. Кад су после ослобођења Немци напуштали село, моје тетке су дуго туговале за комшијским девојчицама с којима су се добро слагале.      

Додаје и да је њеном оцу после ослобођења понуђена борачка пензија као замена за виноград, али отац то није прихватио јер га је деда Ђока васпитао у духу да земља која храни ни по коју цену не сме бити отуђена. Од тога је отац, попут деде, отхранио и школовао своју децу. 

Е. Марјанов

Фото: С. Сушњевић

Породична фотографија и записник о збору у Каћу су власништво Музеја Војводине

EUR/RSD 117.5180
Најновије вести