Тог дана, далеке 1913. године, почела је да се исписује богата историја клуба, синонима добре организације.
Лопту су у Бачко Градиште, као студенти из Пеште и Прага, донели Исидор Кнежевић и Ференц Хорват. У периоду од 1913. до 1945. године клуб се такмичио под именом БАК, одигравши прву званичну утакмицу против комшија из Чуруга. На том мечу наступили су: Сава и Васа Војновић, Живко Радосављев, Јован Бајшански, Исидор Кнежевић, Јанош и Иштван Цирјак, Милован Миладинов, Јанош Бенц... За време Првог светског рата клуб је прекинуо активности, али кисеоник је поново удахнуо у априлу 1919. године, одигравши прву послератну утакмицу у оближњем Темерину. Девет година касније у Бачком Градишту је основан још један клуб – Слога, која је 1932. године променила име у Југославија. Током 1935. године дошло је до фузије клубова, а БАК се истакао одличним резултатима у првом Б разреду лиге Краљевине Југославије. У том периоду дрес су носили: Иван Петровић, Милош Вукадинов, Лајош Фивеши, Борислав Бајазетов, Светомир Татић, Миле Докић, Шандор Ковач, Илија Вукадинов, Шандор Балашка, Лазар Гарић, Михаљ Винце...
Плачков и Нађ легенде клуба
Војводина је поносна на двојицу вансерисјских фудбалера који су бранили њене боје. Лазар Плачков је током каријере оставио дубок траг у Бачкој (БП), Вардару и Силексу из Кратова, док је недавно преминули Шандор Нађ легенда Војводине, Пелистера и Спартака.
Уочи почетка Другог светског рата изборен је пласман у виши ранг. На Скупштини клуба, одржаној 20. марта 1945. године, на предлог Светомира Татића клуб је добио данашње име. Његов син Стеван, рођен годину дана раније, играчку каријеру је, са капитенском траком, окончао 1983. године, када је у тек отвореном Спортском центру ‘’Ђорђе Тапавица – Џоја’’ гостовао Партизан, предвођен тренером Милошем Милутиновићем. Без обзира на чињеницу да је навршио 76 година, Стеван је сезонама уназад један од најредовнијих гледалаца мечева првог тима, на чија врата куца 16-годишњи Алекса Татић, потомак Бранислава, актуелног потпредседника клуба. И на овом примеру је евидентно да крв није вода и да фудбалски пелцер успева у плодној војвођанској равници. Остало је записано и да је Душан Коларов постигао девет голова на утакмици против Обилића из Вилова (13:0), одиграној 5. септембра 1976. године, у оквиру Међуопштинске лиге север. Није то била случајност, јер је годину дана раније против истог ривала уписао шест рецки, а идентичан учинак је имао у двобоју са Напретком из Надаља, где је рођен 1953. године. Памти се и податак да је реализовао 24 узастопна казнена ударца, док је 25. промашио, погодивши стативу. Дуго година Војводина је била члан Новосадско-сремске зоне, борећи се за бодове са Сремом, Кабелом, Славијом, Бачком из Бачке Паланке... Век постојања, обележила је слављеничким мечом са имењаком из Новог Сада (2:6). Кулминација постепеног резултатског сазревања и одлучности да се направи искорак из просечности била је прошле сезоне, када је изборен пласман у Војвођанску лигу север’, уз учешће у полуфиналу Купа ФС Војводине, где је Градиштанце елиминисало Братство после пенал-рулета.
Последњи успеси у низу остварени су под вођством перспективног тренера Лазара Дабижљевића (27). Поглед у ретровизор, када су у питању тренери, открива да су на клупи Војводине рукопис оставили: Стеван Вукелић, Александар Петровић, Лазар Чолић, Драган Комненовић, Станислав Радановић, Зоран Голубовић, Владимир Ердељ, Милован Јовић, Стевица Бранков, Јарослав Шанта, Драган Узелац, Менхард Веребеш, Милан Зољић, Живко Стакић, Александар Ђокић, Милан Тепић, Никола Рајовић, Душан Коларов, Новица Главашки, Владимир Ђурић, Небојша Секулић, Владимир Грбић, Ото Балашка, Тибор Ковач, Мирослав Лолић, Бранислав Татић, Војин Живковић, Бранислав Докић, Зоран Софреновић... Последњих година Војводина крупним корацима граби напред, па је за две сезоне прескочила два ранга. Посматрано кроз призму набујалог елана, резултатски узлет могао би у наредним сезонама да се прелије на срспколигашку сцену...
М. Менићанин
